КРИЗА ДЕМОКРАТИЈЕ, НЕКАД И САД Нови Тврђава театар у Чортановцима позива да се не ућуткује Сократ

Да новост буде већа, овај се термин углавном односио на људе који су нешто забрљали, нису били довољно кул или су се усудили нешто рећи против неких норми. Тако су преко ноћи многи остајали без посла, каријера, поготово у границама западне, воук културе, која се сматра буђењем из ружног сна расизма, хомофобије, сексизма... 

Сократ је остао без живота, а како је то он кенселован и зашто нам је то данас важно, покушава да проговори представа „Ућуткивање Сократа” Хауарда Брентона, у режији Небојше Брадића и продукцији Битеф театра и Центра за културу Тиват, виђена у среду на отварању Новог тврђава театра у Чортановцима, који се ове године и одржава под слоганом „Не ућуткујте Сократа”.

Брентон је енглески писац најпознатији по провокативним делима„“Римљани у Британији” и „Правда” из друге половине 20. века. Првим је упоредио империјализам античке републике са претензијама британске круне у Ирској, а другом драмом, коју је написао са нешто познатијим колегом Дејвидом Хером, сатирички је приказао однос медија у креирању друштвене стварности и политике. 

„Кенселовање  Сократа” или „Ућуткивање Сократа”, како гласи превод у наслову наше представе, драма је настала у предвечерје Брегзита, по многима подривајући тада још увек релативно високо мишљење о демократији. Као што је већина одлучила да Велика Британија изађе из Европске уније, већина је одлучила и о Сократовој судбини. Међутим, иако оптужен и осуђен да богохули, квари омладину и „лоше ствари чини добрим”, он је на некин начин коначни чин изабрао сам и попио отров, иако је постојала могућност да буде прогнан. 

Делује да се много тога подразумева када је реч о Сократу, међутим, Брентон је врло вешто у ткиво драме уткао више него делове биографске, романтично-филозофске Платонове визије овог несумњиво великог човека и мислиоца. Доследност етичким принципима, поштовање закона, дубоку веру у снагу душе и ума, избор да умре у демократији, радије него да избегне и живи негде другде, Брентон је надоградио савременим поимањем дужности и слободе, контекстуализујући његов случај у оквиру породичне драме. 

Ликови помало подсећају на античке кипове

Иако личи на античког јунака, Сократ у Брентоновој драми постаје и обични човек, муж, отац, а лук његове психологије оцртава се и у настојању да буде попут богова. Некористољубивост и мотивисаност да се спознају границе знања, често се претапају у друштвено непожељне особине, да би драма постала и расправа између оних којима филозофија није ништа друго до запетљавања и паметовања. 

Врло потентну књижевну и филозофску драматургију комада, Брентон исписује кроз свега четири-пет ликова. Уз Сократа, ту су његова жена и љубавница, један пријатељ, и тамничар, односно џелат. Осим Сократових унутрашњих превирања, они испостављају и теме попут положаја жена, робова, нижих слојева атинског друштва, однос веровања и знања, ритуала и разума... 

Нема тужитеља, нема пороте, нема атинског народа. Све је речено између наведених ликова и то је оно што драму чини веома потентном у књижевном смислу, док у позоришном, оставља је усмерену првенствено на реторичке способности глумаца. 

Брадић је режију спровео кроз троделну, степеничну структуру на којој ликови седе или стоје, једва помало се крећући, подсећајући помало на античке кипове. На њих је представа заиста могла да се ослони, било да је реч о помало фриволној, надахнутој игри Бојана Димитријевића као Сократа, Југослава Крајнова као његовог пријатеља, а затим и у потпуној промени Сократовог тамничара, Сање Ристић Крајнов као Сократове жене и Јелене Ступљанин као Сократове љубавнице, односно миљенице великих људи Атине. 

Димитријевић се поиграва, као да се добронамерно шали са својим саговорницима, док упија сваку њихову реч и исијава мудрост, али и испија сваку чашу животних сокова. Сократ се не либи да према себи буде најоштрији критичар, не оптужујући оне који су га оптужили, иако тако изневерава своје најближе, што је појачано избором млађег лика (глумца) од Сократових стварних година током суђења и смртног исхода (71). 

Југослав Крајнов на моменте веома експлозивних експресијама, променама држања тела, тона, израза, па и боје лица, осим што игра два важна лика у Брентоновој драми о Сократу, успева да поред њих ослика и колико је утицајан Сократ у атинском друштву, односно његова појава као својеврсног идеала човека. 

Сања Ристић Крајнов је првенствено борбена супруга, веома пргава и љута када се ради о држави и њеним питањима. Сва њена филозофија јесу њен муж, њена деца и породица. Ту врсту интиме нема Сократова љубавница, али Јелена Ступљанин је игра са много поноса и држања да је управо држава једино поље интереса сваког човека, иако мушкарци претендују да је то само њихова играчка. 

Можда је и сувише тема, мотива, подтекста и контекста, потврда да је глупост неуништива, а зло брже од добра. Можда у представи и нема много јаснијих или директнијих повезница са оним што се као актуелним овде у Србији може назвати кризом демократије, али има једна тривија која односе у представи чини још сложенијом – изводе је глумци који су у стварности два брачна пара. Остаје питање, ко је данас Сократ?