Milica Grujičić, glumica: Svi imamo isti cilj

Nedavno je, za uloge u protekloj kalendarskoj godini, Milica Grujičić osvojila nagradu “Peđa Tomanović”, takođe u Srpskom narodnom pozorištu. 

Novosadska publika vas pamti još iz „Ujkinog sna“, „Broda za lutke“, koliko toga se promenilo od tada?

Promenilo se utoliko što te dve predstave nažalost nisu više na repertoaru. ”Ujkin san” se igrao, čini mi se, skoro deset godina, a ”Brod za lutke” - osam.

U obe predstave obožavala sam da igram, a verujem i ostale kolege. Obe su bile velika škola za mene i kad bi bilo mogućnosti da se nekim čudom ponovo igraju, sa velikom radošću bih to prihvatila. U međuvremenu desila su se nova iskustva i nove predstave koje su deo glumačkog maratona.

Žiri glumačke nagrade „Peđa Tomanović“ koju ste nedavno dobili uvek odabira glumačka ostvarenja koja krasi originalnost, energija; kako se osećate nakon takvog priznanja i potvrde?

Osećam, pre svega veliku zahvalnost, jer moram priznati, to je bukvalno jedina nagrada koju sam priželjkivala, a mislila sam da je nikad neću dobiti. Peđa Tomanović je bio vanserijski glumac, koji je studiozno prilazio likovima koje igra, a od sebe je na sceni davao sve.

Dakle, promišljao je, istraživao je i onda u potpunosti dopuštao likovima da na sceni žive kroz njega. To je poenta bavljenja glumom. Bar ja to tako doživljavam. O njemu postoje brojna svedočanstva njegovih savremenika koja potvrćuju taj neobuzdani talenat, harizmu i posvećenost.

Pred tako nečim, kao što su ta svedočanstva o njemu, svaki glumac, uverena sam, doživljava unutrašnji preobražaj, jedno duhovno i mentalno kupanje.

Isprobali ste se i kao rediteljka, predstava „Niko“ je igrana u „Fabrici“ Studentskog kulturnog centra Novi Sad?

Ta predstava je bila nekako prelomna tačka. Tekst je došao do mene direktno od autora, Vernera Friča, sa ponudom da nađem reditelja i odigram to kao monodramu. U tom periodu sam bila duboko razočarana međuljudskim odnosima u pozorištu... Nametanja, podvale, lažne hijerarhije, manipulacije, podmetanja nogu, nekakvo sujetno takmičenje i slično. To su sve okolnosti koje život nudi sam po sebi, pa tako eto i u pozorištu.

A kad si mlad i naložen na umetnost, to može da te slomi. Nisam, po prirodi svojoj, osoba koja će se prepustiti talasu samosažaljenja, niti me zanima da sebe stavljam i održavam u položaju žrtve, što može biti čak odličan izgovor i vrlo ugodna pozicija za onog koji nema volje da se uhvati u koštac s datim životnim okolnostima. Zahvaljujući gospodinu Friču, slobodno to mogu reći, pronašla sam razlog da nastavim i dalje da verujem u pozorište.

Poznati ste i kao neko ko se oštro zalaže za svoje stavove. To nema veze sa glumačkim pozivom, ili?

Pa sad, ne znam da li je izraz ”oštro” baš pravi, ali se svakako srčano borim za određene vrednosti u koje verujem. Ima i mentalitetskog u tome, kao i genetike verovatno i okolnosti u kojima sam odrastala.

Moj otac je u svetu književnosti poznat ne samo po svom stvaralačkom opusu, nego i po svojim nesvakidašnjim i britkim polemikama gde saseca ubojitom duhovitošću, sarkazmom i činjenicama koristoljubive i arogantne neistomišljenike, pa je moguće da sam i od njega nešto pokupila, a od majke svakako nosim strast, ogromnu životnu energiju, duhovnost i pravičnost. Kombinacija to dvoje čini me osetljivom na nepravdu, licemerje, pritvorenost, cenzuru, zluradost, laž i slične gluposti. Uvek ću otvoreno reagovati na takve stvari.

Ne kažem da je to zaista i neophodno, te i dalje učim da kultivišem svoju prirodu i da reagujem kroz principe Ljubavi.

Čitajući monodramu ”Niko – Sfinga od leda”, a koja govori o Kristi Pafgen Niko, umetnici, glumici, super-modelu, muzičarki i naizgled tragičnoj ličnosti, doživela sam nešto što nikad nisam ranije. Dve godine sam se bavila tim tekstom, istraživala njenu biografiju, kao i biografije njenih savremenika i prijatelja (Vorhol, Morison, Brajan Džons, Ulrike Majnhof itd.) i tako upala u vrtlog slika iz vremena Vajmarske republike, zatim nacističke Nemačke, Drugog Svetskog rata, liberalne Amerike, terorističkih organizacija kao što je RAF, koncerata, ludih žurki u Vorholovoj Fabrici, pa dalje panka u Evropi, velikih neprežaljenih ljubavi, užasnih slika i božanstvenih slika koje su bile deo njenog života.

Te slike su bile toliko snažne da su se iskristalisale u mojoj mašti kao predstava u kojoj mnogo glumica igra i Niko i sve ostale likove. Tako da nikako nije bilo šanse da to uradim kao monodramu, nego sam se upustila u to iskustvo režije i pozvala sve one glumice za koje sam smatrala da su specifične, talentovane, prelepe, pametne i koje mogu da izdrže proces koji je trajao dosta dugo.

Igor Burić