Милица Грујичић, глумица: Сви имамо исти циљ

Милица Грујичић, глумица Српског народног позоришта,  имала је срећу да на Академији уметности у Новом Саду буде у класи Мише Јанкетића којем је асистенткиња била Јасна Ђуричић. Убрзо затим, запажена је у “Ујкином сну”, представи коју је режирао Егон Савин, а дефинитиван пробој направила је улогом у “Броду за лутке” Милене Марковић, представи коју је у Српском народном позоришту режирала Ана Томовић.
milica grujicic
Фото: Dejan Stojkov Sodip

Недавно је, за улоге у протеклој календарској години, Милица Грујичић освојила награду “Пеђа Томановић”, такође у Српском народном позоришту. 

Новосадска публика вас памти још изУјкиног сна“, „Брода за лутке“, колико тога се променило од тада?

Променило се утолико што те две представе нажалост нису више на репертоару. ”Ујкин сан” се играо, чини ми се, скоро десет година, а ”Брод за лутке” - осам.

У обе представе обожавала сам да играм, а верујем и остале колеге. Обе су биле велика школа за мене и кад би било могућности да се неким чудом поново играју, са великом радошћу бих то прихватила. У међувремену десила су се нова искуства и нове представе које су део глумачког маратона.

Жири глумачке наградеПеђа Томановићкоју сте недавно добили увек одабира глумачка остварења која краси оригиналност, енергија; како се осећате након таквог признања и потврде?

Осећам, пре свега велику захвалност, јер морам признати, то је буквално једина награда коју сам прижељкивала, а мислила сам да је никад нећу добити. Пеђа Томановић је био вансеријски глумац, који је студиозно прилазио ликовима које игра, а од себе је на сцени давао све.

Дакле, промишљао је, истраживао је и онда у потпуности допуштао ликовима да на сцени живе кроз њега. То је поента бављења глумом. Бар ја то тако доживљавам. О њему постоје бројна сведочанства његових савременика која потврћују тај необуздани таленат, харизму и посвећеност.

Пред тако нечим, као што су та сведочанства о њему, сваки глумац, уверена сам, доживљава унутрашњи преображај, једно духовно и ментално купање.

Испробали сте се и као редитељка, представаНикоје играна уФабрициСтудентског културног центра Нови Сад?

Та представа је била некако преломна тачка. Текст је дошао до мене директно од аутора, Вернера Фрича, са понудом да нађем редитеља и одиграм то као монодраму. У том периоду сам била дубоко разочарана међуљудским односима у позоришту... Наметања, подвале, лажне хијерархије, манипулације, подметања ногу, некакво сујетно такмичење и слично. То су све околности које живот нуди сам по себи, па тако ето и у позоришту.

А кад си млад и наложен на уметност, то може да те сломи. Нисам, по природи својој, особа која ће се препустити таласу самосажаљења, нити ме занима да себе стављам и одржавам у положају жртве, што може бити чак одличан изговор и врло угодна позиција за оног који нема воље да се ухвати у коштац с датим животним околностима. Захваљујући господину Фричу, слободно то могу рећи, пронашла сам разлог да наставим и даље да верујем у позориште.


Познати сте и као неко ко се оштро залаже за своје ставове. То нема везе са глумачким позивом, или?

Па сад, не знам да ли је израз ”оштро” баш прави, али се свакако срчано борим за одређене вредности у које верујем. Има и менталитетског у томе, као и генетике вероватно и околности у којима сам одрастала.

Мој отац је у свету књижевности познат не само по свом стваралачком опусу, него и по својим несвакидашњим и бритким полемикама где сасеца убојитом духовитошћу, сарказмом и чињеницама користољубиве и арогантне неистомишљенике, па је могуће да сам и од њега нешто покупила, а од мајке свакако носим страст, огромну животну енергију, духовност и правичност. Комбинација то двоје чини ме осетљивом на неправду, лицемерје, притвореност, цензуру, злурадост, лаж и сличне глупости. Увек ћу отворено реаговати на такве ствари.

Не кажем да је то заиста и неопходно, те и даље учим да култивишем своју природу и да реагујем кроз принципе Љубави.


Читајући монодраму ”Нико – Сфинга од леда”, а која говори о Кристи Пафген Нико, уметници, глумици, супер-моделу, музичарки и наизглед трагичној личности, доживела сам нешто што никад нисам раније. Две године сам се бавила тим текстом, истраживала њену биографију, као и биографије њених савременика и пријатеља (Ворхол, Морисон, Брајан Џонс, Улрике Мајнхоф итд.) и тако упала у вртлог слика из времена Вајмарске републике, затим нацистичке Немачке, Другог Светског рата, либералне Америке, терористичких организација као што је РАФ, концерата, лудих журки у Ворхоловој Фабрици, па даље панка у Европи, великих непрежаљених љубави, ужасних слика и божанствених слика које су биле део њеног живота.

Те слике су биле толико снажне да су се искристалисале у мојој машти као представа у којој много глумица игра и Нико и све остале ликове. Тако да никако није било шансе да то урадим као монодраму, него сам се упустила у то искуство режије и позвала све оне глумице за које сам сматрала да су специфичне, талентоване, прелепе, паметне и које могу да издрже процес који је трајао доста дуго.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5937
Најновије вести