УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА УШУШКАНА У СВИЛЕНА СЕЋАЊА Свилара на обали Тамиша у Панчеву симбол индустрије

Прва зграда ткачнице свиле у Панчеву изграђена је 1836. године, док је друга зидана 1899, што је условило оубиљнију производњу колико следеће године.

Комплекс се налази на левој обали Тамиша и састоји се из три објекта: Свиларе (главне предионице), Надзорништва свиларства и стана надзорника свиларства. Сва три објекта позиционирана су главним фасадама на једној линији, паралелно са током реке. Ова фабрика никада није била приватно власништво, грађена је помоћу обвезница, а након приватизације рестаурирана је. Комплекс је проглашен за споменик културе 2013. године.

На самом почетку 20. века у свилари је радило око 150 људи који су годишње производили и до 17.000 килограма свиле која се потом продавала у Лиону и Бечу. Ипак, прво помињање узгоја свилених буба било је још 1720. године. Производња свиле у Панчеву потпуно је престала да ради 1967. године, а Свилара је претворена у фабрику за производњу гуме и пластике. Тих година је и култура гајења свилене бубе у Банату и Панчеву, после више од три века замрла, наводи се на сајту Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, под чијом се ингеренцијом овај објекат и налази.

Гледано из угла архитектуре, све три поменуте зграде комплекса грађене су у индустријском стилу, оплемењене разуђеношћу основа, разиграним крововима и складно обрађеним и декорисаним фасадама од фасадне опеке тамно окер боје.

„Зграда Свиларе је разуђене основе, која би се могла свести на облик крста”, појашњавају из Завода. „Паралелно са реком Тамиш пружа се главно крило предионице, док се два краћа крака настављају управно на њега. Већи део објекта има приземље и спрат, док крак према Тамишу има два спрата. У приземљу је скелетна конструкција са бетонским и челичним стубовима на којима постоји угравирана година градње, док је на спрату троугласта челична кровна решетка.”

Кров већег дела зграде је прекривен лименим плочама, док је кров крила према Тамишу покривен бибер црепом. Свим зградама доминирају прозори великих димензија. Занимљиво је и да су објекти сви у челичним стубовима и решеткастом челичном кровном конструкцијом главне предионице, који јелте датирају из 1899. године, односно годину дана пре него што је таква решеткаста конструкција призната на Париској изложби.

Постоји још једно историјско лице овог комплекса, а то је период почетка Другог светског рата на овим просторима, дакле 1941. година, када је немачка окупациона власт искористила објекте за нацистички логор. У логору су били затворени комунисти, Јевреји, патриоте и таоци. Логор је функционисао до краја октобра 1941. године.

Упркос деценијама које су уследиле а подразумевале неадекватно коришћење и одржавање, цео комплекс Свиларе је задржао своје аутентичне карактеристике.

Ипак, данас служи као седиште фирме „Eko Maber Inženjering” које се бави „побољшањем стања животне средине у индустријском окружењу”.

Текст и фото: Леа Радловачки

Пројекат „Индустријско и културно наслеђе Панчева – од фабричких хала до уметничких простора“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Град Панчево. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.