NOVA ESTETIKA, VELIKE TRUPE I PREMIJERE Aja Jung otkriva šta donosi 23. Beogradski festival igre

Kako se moto 23. BFI „budi IGRA KOJU ŽELIŠ da vidiš“ ogleda u samom programu?

 – Deluje da svih ovih godina Beogradski festival igre stoji postojano iza svojih veoma složenih slogana koji naprosto određuju tok i ciljeve njegovih edicija. Novi moto oslikava unutrašnju snagu dragocenih umetničkih glasova, odnosno svakog koreografa ili igrača koji imaju nešto da nam poruče, menjajući ujedno nas posmatrače svojom umetnošću i svojim pogledom na svet. Otvorenost i želja da menjamo sebe, pre svega, danas je odlika retkih. Baš takva je i igra koju festival bira i donosi. Tehnički precizna, promišljena, a opet čista i iskonska, to je umetnost koju želimo da vidimo, ili ona kojom želimo da se bavimo. Od Akrama Kana i Jasmin Vardimon, koji su poslagali antologijske scene iz svojih predstava i hrabro promenili njihov kontekst i ideju, do novih pojava na svetskoj sceni poput Kjare Bartl, koja umesto baletske podloge bira užareni teren na kome se pokreti podvlače varnicama, ili Kala Nia, koji iskušava naše strpljenje savršenim tehnikama koje prkose gravitaciji. Uostalom, Festival je zauvek promenio generacije svoje publike, ali i tokove umetničke igre u našem regionu. O tome svedoče brojni kritičari međunarodne reputacije. Da nismo menjali sebe iz korena, rizikujući sve i verujući u najbolju igru, sigurna sam da ne bismo izbrojali ovolike godine. Odustajanje nije došlo u obzir, iako je povoda uvek bilo previše. 

Čak četiri predstave 23. edicije BFI biće izvedene u Srpskom narodnom pozorištu. Šta je presudilo da baš ove produkcije budu deo novosadskog dela festivala?

 – Veza sa novosadskom publikom traje od samog osnivanja Festivala. Već sa prvom edicijom BFI stigli smo do Srpskog narodnog pozorišta, prikazujući tada predstavu Baleta Opere iz Liona. Usledile su brojne trupe, naslovi i umetnici… Holandski teatar igre, Veliki kanadski balet, Balet Bijaric, Balet Britanske Kolumbije, Aterballeto, Dimitris Papajoanu, Geteborg balet, Balet Torina, Kompanija Kafig, Balet džez Montreal, Sidnejska kompanija igre, Joan Buržoa… Nijednu godinu nismo propustili. Po dve, tri, čak i četiri predstave, u Novom Sadu, ali i u Subotici, Zrenjaninu, Vršcu… Poslednjih godina – sa nestankom onog Sava Centra koji naša starija publika pamti po velikim događajima i otvaranjima najznačajnijih festivala u zemlji, morali smo da se pomirimo da Beograd nema scenu na kojoj bi se mogli predstaviti veliki i tehnički složeni komadi. Uz to, svega desetak manjih teatara u gradu od nekoliko miliona stanovnika ima svoje repertoarske prioritete. 

Može se reći da nisu ni sve uprave naklonjene gostima iz inostranstva. Neki ih čak tretiraju kao „štetu” koju treba nadoknaditi visokim zakupima. Zato se već nekoliko godina unazad upravo najveće produkcije predstavljaju u Novom Sadu, zaobilazeći Beograd odmah po sletanju trupa na aerodrom. Ovu konstataciju iznosim uz ogromnu zahvalnost Novom Sadu i Vojvodini, koji su prigrlili naš Festival i dobar deo naše beogradske publike, ali i sa određenom setom da grad u kome sam rođena ne može biti domaćin velikim pozorišnim produkcijama. Ostajemo beogradska manifestacija u naslovu, dok se konceptom i programom pokriva mnogo širi prostor. Uostalom, uticaji, saradnje i gostovanja se odavno prelivaju i na susedne države. 

Šta novosadska publika može da očekuje od ovih projekata, posebno kada su u pitanju estetika, fizičnost i emotivna snaga izvođača?

 – Četiri različite predstave. Novi koreografski vokabular, estetika, emocije na koje smo pomalo zaboravili... Pred nama je kvartet osvarenja kakav nije jednostavno pronaći u toliko kratkom periodu, čak ni ako krenete od Njujorka, preko Pariza i Londona, do Singapura, gde su samo neki od teatara u kojima se najavljuju naslovi Jasmin Vardimon, Marije Kampos i Gaja Nadera, Markosa Moraua i Akrama Kana. Ne otkrivamo samo trendove, već i nagrađene komade koji se naprosto ne smeju propustiti. Za mene lično, povratak Jasmin Vardimon koju je naš Festival najavio skoro na samom početku njene karijere – ima posebno značenje, baš kao i rad španskog koreografa i reditelja Markosa Moraua za italijanski Aterballeto. Naime, Morau je inspirisan životom i bezvremenom muzikom Enija Morikonea kreirao neponovljivu predstavu. I dok Kampos i Nader teško broje najvažnije nagrade za „Običan poredak stvari”, Akram Kan je kao pravi seizmograf pokreta i duše, ispisao jednu od najlepših stranica svoje koreografske karijere. Takođe, ovo je prva godina u kojoj ćemo ostvariti mogućnost da igrači Baleta Srpskog narodnog pozorišta rade sa svim ovim sjajnim umetnicima u svojoj baletskoj sali, da pogledaju njihove predstave, ali i da se odmere sa svojim kolegama iz drugih trupa. To su izuzetno važni momenti. 

Često ističete da je Novi Sad izuzetno važan za razvoj i identitet Beogradskog festivala igre? 

– Novi Sad je postao stanica u biografijama važnih umetnika. Od Barišnjikova do Danila Simkina! Zamislite kakav je to put bio! I još nešto: bilo da govorimo o Novom Sadu ili Beogradu, zahvalna sam najviše običnoj festivalskoj publici. To su oni divni ljudi koji najsnažnije aplaudiraju i koji vam uvek nešto tiho poruče u prolazu. Da nema njih – ne bi ni Festivala bilo. 

U odnosu na prethodna izdanja BFI, pogotovo ona s početka novog milenijuma, može li se već sad izvući zaključak u kom pravcu ide savremena igra? 

– Oh, da. Zanimljiva su mi ta poređenja, protok vremena, aktuelnih tema, produkcija, razgovori sa kolegama koji vode velike manifestacije ili pozorišta u Torinu, Marseju, Amsterdamu, Bolcanu, Tel Avivu, Njujorku, Londonu… Igra se promenila, ali se i svet promenio. I zapravo, možda je igra jedina uspela da signalizira i prihvati sve te promene. Da ide u korak… Da li je mogla da utiče na tok – verovatno da nije, ali je definitivno zbog svoje otvorenosti postala najpopularnija umetnička forma. Po nekim statistikama, savremena igra je jedna od retkih koja je zabeležila rast u proteklim decenijama, jer je gotovo neprimetno pod svoj kišobran stavila sve nove forme ulične igre, fizičkog teatra, nove cirkuske umetnosti… Ako je savršena, igra je ubedljivija i jasnija od dramskog teatra. Ili su današnji gledaoci umorni od reči. Svakako, savremena igra neumorno osvaja stare pozorišne scene i nove prostore, ali i publiku važnih umetničkih metropola. 

Još prošle godine je britanski „Gardijan” pisao o sve većem uticaju AI čak i na igru, navodeći kao primer koreografe Aoi Nakamuru i Estebana Lekoka i njihovu plesnu produkciju vođenu veštačkom inteligencijom. Znači li to da i na BFI uskoro možemo očekivati nešto slično? 

– Ja lično koristim telefon i kompjuter koji se mogu smatrati antikvitetima čiju vrednost moje ćerke mere kolutanjem očima. Istovremeno, ne bojim se da otkrijem ili prikažem trendove na sceni. Volim kada koreografi koriste mogućnosti svog vremena. Jedina mera je kvalitet, jer se senzacija kao takva ne može održati ako nema zdrave temelje i razvijene ideje. A što se tiče tehnologije, nadam se ipak da ćemo nakon svega ostati normalni, i da ćemo naučiti da prepoznamo i cenimo sopstvenu inteligenciju. Ako je bude.