НОВА ЕСТЕТИКА, ВЕЛИКЕ ТРУПЕ И ПРЕМИЈЕРЕ Аја Јунг открива шта доноси 23. Бeoградски фестивал игре

Како се мото 23. БФИ „буди ИГРА КОЈУ ЖЕЛИШ да видиш“ огледа у самом програму?

 – Делује да свих ових година Београдски фестивал игре стоји постојано иза својих веома сложених слогана који напросто одређују ток и циљеве његових едиција. Нови мото осликава унутрашњу снагу драгоцених уметничких гласова, односно сваког кореографа или играча који имају нешто да нам поруче, мењајући уједно нас посматраче својом уметношћу и својим погледом на свет. Отвореност и жеља да мењамо себе, пре свега, данас је одлика ретких. Баш таква је и игра коју фестивал бира и доноси. Технички прецизна, промишљена, а опет чиста и исконска, то је уметност коју желимо да видимо, или она којом желимо да се бавимо. Од Акрама Кана и Јасмин Вардимон, који су послагали антологијске сцене из својих представа и храбро променили њихов контекст и идеју, до нових појава на светској сцени попут Кјаре Бартл, која уместо балетске подлоге бира ужарени терен на коме се покрети подвлаче варницама, или Кала Ниа, који искушава наше стрпљење савршеним техникама које пркосе гравитацији. Уосталом, Фестивал је заувек променио генерације своје публике, али и токове уметничке игре у нашем региону. О томе сведоче бројни критичари међународне репутације. Да нисмо мењали себе из корена, ризикујући све и верујући у најбољу игру, сигурна сам да не бисмо избројали оволике године. Одустајање није дошло у обзир, иако је повода увек било превише. 

Чак четири представе 23. едиције БФИ биће изведене у Српском народном позоришту. Шта је пресудило да баш ове продукције буду део новосадског дела фестивала?

 – Веза са новосадском публиком траје од самог оснивања Фестивала. Већ са првом едицијом БФИ стигли смо до Српског народног позоришта, приказујући тада представу Балета Опере из Лиона. Уследиле су бројне трупе, наслови и уметници… Холандски театар игре, Велики канадски балет, Балет Бијариц, Балет Британске Колумбије, Aterballeto, Димитрис Папајоану, Гетеборг балет, Балет Торина, Компанија Кафиг, Балет џез Монтреал, Сиднејска компанија игре, Јоан Буржоа… Ниједну годину нисмо пропустили. По две, три, чак и четири представе, у Новом Саду, али и у Суботици, Зрењанину, Вршцу… Последњих година – са нестанком оног Сава Центра који наша старија публика памти по великим догађајима и отварањима најзначајнијих фестивала у земљи, морали смо да се помиримо да Београд нема сцену на којој би се могли представити велики и технички сложени комади. Уз то, свега десетак мањих театара у граду од неколико милиона становника има своје репертоарске приоритете. 

Може се рећи да нису ни све управе наклоњене гостима из иностранства. Неки их чак третирају као „штету” коју треба надокнадити високим закупима. Зато се већ неколико година уназад управо највеће продукције представљају у Новом Саду, заобилазећи Београд одмах по слетању трупа на аеродром. Ову констатацију износим уз огромну захвалност Новом Саду и Војводини, који су пригрлили наш Фестивал и добар део наше београдске публике, али и са одређеном сетом да град у коме сам рођена не може бити домаћин великим позоришним продукцијама. Остајемо београдска манифестација у наслову, док се концептом и програмом покрива много шири простор. Уосталом, утицаји, сарадње и гостовања се одавно преливају и на суседне државе. 

Шта новосадска публика може да очекује од ових пројеката, посебно када су у питању естетика, физичност и емотивна снага извођача?

 – Четири различите представе. Нови кореографски вокабулар, естетика, емоције на које смо помало заборавили... Пред нама је квартет осварења какав није једноставно пронаћи у толико кратком периоду, чак ни ако кренете од Њујорка, преко Париза и Лондона, до Сингапура, где су само неки од театара у којима се најављују наслови Јасмин Вардимон, Марије Кампос и Гаја Надера, Маркоса Морауа и Акрама Кана. Не откривамо само трендове, већ и награђене комаде који се напросто не смеју пропустити. За мене лично, повратак Јасмин Вардимон коју је наш Фестивал најавио скоро на самом почетку њене каријере – има посебно значење, баш као и рад шпанског кореографа и редитеља Маркоса Морауа за италијански Aterballeto. Наиме, Морaу је инспирисан животом и безвременом музиком Енија Мориконеа креирао непоновљиву представу. И док Кампос и Надер тешко броје најважније награде за „Обичан поредак ствари”, Акрам Кан је као прави сеизмограф покрета и душе, исписао једну од најлепших страница своје кореографске каријере. Такође, ово је прва година у којој ћемо остварити могућност да играчи Балета Српског народног позоришта раде са свим овим сјајним уметницима у својој балетској сали, да погледају њихове представе, али и да се одмере са својим колегама из других трупа. То су изузетно важни моменти. 

Често истичете да је Нови Сад изузетно важан за развој и идентитет Београдског фестивала игре? 

– Нови Сад је постао станица у биографијама важних уметника. Од Баришњикова до Данила Симкина! Замислите какав је то пут био! И још нешто: било да говоримо о Новом Саду или Београду, захвална сам највише обичној фестивалској публици. То су они дивни људи који најснажније аплаудирају и који вам увек нешто тихо поруче у пролазу. Да нема њих – не би ни Фестивала било. 

У односу на претходна издања БФИ, поготово она с почетка новог миленијума, може ли се већ сад извући закључак у ком правцу иде савремена игра? 

– Ох, да. Занимљива су ми та поређења, проток времена, актуелних тема, продукција, разговори са колегама који воде велике манифестације или позоришта у Торину, Марсеју, Амстердаму, Болцану, Тел Авиву, Њујорку, Лондону… Игра се променила, али се и свет променио. И заправо, можда је игра једина успела да сигнализира и прихвати све те промене. Да иде у корак… Да ли је могла да утиче на ток – вероватно да није, али је дефинитивно због своје отворености постала најпопуларнија уметничка форма. По неким статистикама, савремена игра је једна од ретких која је забележила раст у протеклим деценијама, јер је готово неприметно под свој кишобран ставила све нове форме уличне игре, физичког театра, нове циркуске уметности… Ако је савршена, игра је убедљивија и јаснија од драмског театра. Или су данашњи гледаоци уморни од речи. Свакако, савремена игра неуморно осваја старе позоришне сцене и нове просторе, али и публику важних уметничких метропола. 

Још прошле године је британски „Гардијан” писао о све већем утицају AI чак и на игру, наводећи као пример кореографе Аои Накамуру и Естебана Лекока и њихову плесну продукцију вођену вештачком интелигенцијом. Значи ли то да и на БФИ ускоро можемо очекивати нешто слично? 

– Ја лично користим телефон и компјутер који се могу сматрати антиквитетима чију вредност моје ћерке мере колутањем очима. Истовремено, не бојим се да откријем или прикажем трендове на сцени. Волим када кореографи користе могућности свог времена. Једина мера је квалитет, јер се сензација као таква не може одржати ако нема здраве темеље и развијене идеје. А што се тиче технологије, надам се ипак да ћемо након свега остати нормални, и да ћемо научити да препознамо и ценимо сопствену интелигенцију. Ако је буде.