OD MOME DO BORISA „Dnevnik” na „Danima Zorana Radmilovića” u Zaječaru

Priča, kao i svaka dobra priča, ponavlja se iznova. Ili bar može da se zamisli kao ponovljena i danas. Stevan Koprovica je po motivima tog romana napisao dramski tekst, Dejan Projkovski je predstavu režirao, a pozorište „Zvezdara” koje vodi akademik Dušan Kovačević, ovom produkcijom kao da se sa posebnim pijetetom osvrnulo na političku situaciju u društvu, na izgubljenu moć koju su intelektualci (možda nekad) imali, a ulogu svake generacije da se buni, na alternativu demokratiji ukoliko ona ne može da se posmatra drugačije nego - demokratska. 

Iako su svi ovi motivi - politički motivi predstave - odneli pobedu, sudeći po reakcijama publike, a i žirija koji je Nikoli Ristanovskom u ulozi Mišela Babića dodelio Zoranov brk, ja bih se vratio Uni, odnosno ljubavnoj priči i želji jedne mlade žene da osim njenog intelekta, društvene uloge, i njeno srce, odnosno emocionalno biće bude posmatrano kao nešto vredno pažnje. Gotovo da jedina od svih likova, nema svoj momenat istine. Sistemski ucenjena, romantično uklještena, egzistencijalno najugroženija, ni u predstavi joj nije dato da igra gotovo ništa drugo do mehanizam smenjivanja žena u rukama moćnika. 

Glumica Magdalena Mijatović moglo bi se reći briljira u onome što joj je dato kao materijal. U prvoj sceni se pokazuje i da je visprena, a ne samo seksi, što može biti instrument u igri zavođenja. Njeno rezonovanje je bez greške, mada će je svojevrsna arogancija u nastupu pred muškarcem vrednom njene pažnje, za razliku od vršnjaka, dovesti drektno u zamku njegovog sarkazma, kojim diže zid između sebe i svojih emocija.

Magdalena Mijatović igra Unu kao iskrenu, otvorenu mladu ženu, koja ne preza od suda društva ili drugih muškaraca. Vremenom, to čini da joj zastaje dah i glumica je lepo prikazala kako je prevedena žedna preko vode, ostala bez vazduha. 

„Moje pozorište” Borisa Liješevića u Ateljeu 212 je predstava koju i nakon izvedbe u Zaječaru, evidentno voli publika. Dobar deo toga je u rukama glumaca, Nebojše Cileta Ilića, Ane Mandić, Vojina Ćetkovića, Branke Šelić i Bojana Žirovića. U predstavi igra i Boris Liješević, više poput garanta da je predstava verodostojna, odnosno da je priča, baš njegova priča, o odrastanju i postajanju rediteljem kakvog danas u našoj zemlji svaki stalni pozorišni gledalac zna. 

Početak i pitanje ko sam ja, iznenađujuće snažno deluje u elementima ogoljavanja pred nasiljem vršnjaka, porodičnoj situaciji u kojoj nad glavama dece visi pretnja razvoda, kroz odnos sa starijim bratom, predstojeći raspad Jugoslavije… Ove elemente postepeno smenjuje želja da se opravda sebi i drugima, pa i nama, na „Danima Zorana Radmilovića” u Zaječaru, zašto se bavi pozorištem koje ga se manje tiče i kako da dođe do onog koje bi se ticalo njega. Drama tako postaje drama umetnika u kreativnom stremljenju, i to umetnika koji je već dobio niz najvećih priznanja. A to rađa novo pitanje, možda više za nas u publici - kada je dosta i kada možemo da budemo zadovoljni (sobom)?

Do sad je već dobrano poznato da (pseudo)biografske strategije od neo do postavangarde, uključujući neke od najnovijih tokova, mogu biti izuzetno zanimljive, uzbudljive poput pravih drama, jer na kraju dana, život piše romane, a ljudima je zajednička želja da vide nekog poznatog kako doživljava nešto što je za neke samo njihova muka. Ovo ostavlja i ogroman potencijal za igru sa biografskim materijalima, za kokreaciju u radu sa glumcima, a i nešto što bi moglo da se zove fantazija. U Borisovom slučaju, to je predstavljeno kao neispisana priča između njega i njegovog pokojnog oca, koji ga je zvao Bora. Vrlo topla ljudska priča.