ОД МОМЕ ДО БОРИСА „Дневник” на „Данима Зорана Радмиловића” у Зајечару

Прича, као и свака добра прича, понавља се изнова. Или бар може да се замисли као поновљена и данас. Стеван Копровица је по мотивима тог романа написао драмски текст, Дејан Пројковски је представу режирао, а позориште „Звездара” које води академик Душан Ковачевић, овом продукцијом као да се са посебним пијететом осврнуло на политичку ситуацију у друштву, на изгубљену моћ коју су интелектуалци (можда некад) имали, а улогу сваке генерације да се буни, на алтернативу демократији уколико она не може да се посматра другачије него - демократска. 

Иако су сви ови мотиви - политички мотиви представе - однели победу, судећи по реакцијама публике, а и жирија који је Николи Ристановском у улози Мишела Бабића доделио Зоранов брк, ја бих се вратио Уни, односно љубавној причи и жељи једне младе жене да осим њеног интелекта, друштвене улоге, и њено срце, односно емоционално биће буде посматрано као нешто вредно пажње. Готово да једина од свих ликова, нема свој моменат истине. Системски уцењена, романтично укљештена, егзистенцијално најугроженија, ни у представи јој није дато да игра готово ништа друго до механизам смењивања жена у рукама моћника. 

Глумица Магдалена Мијатовић могло би се рећи бриљира у ономе што јој је дато као материјал. У првој сцени се показује и да је виспрена, а не само секси, што може бити инструмент у игри завођења. Њено резоновање је без грешке, мада ће је својеврсна ароганција у наступу пред мушкарцем вредном њене пажње, за разлику од вршњака, довести дректно у замку његовог сарказма, којим диже зид између себе и својих емоција.

Магдалена Мијатовић игра Уну као искрену, отворену младу жену, која не преза од суда друштва или других мушкараца. Временом, то чини да јој застаје дах и глумица је лепо приказала како је преведена жедна преко воде, остала без ваздуха. 

„Моје позориште” Бориса Лијешевића у Атељеу 212 је представа коју и након изведбе у Зајечару, евидентно воли публика. Добар део тога је у рукама глумаца, Небојше Цилета Илића, Ане Мандић, Војина Ћетковића, Бранке Шелић и Бојана Жировића. У представи игра и Борис Лијешевић, више попут гаранта да је представа веродостојна, односно да је прича, баш његова прича, о одрастању и постајању редитељем каквог данас у нашој земљи сваки стални позоришни гледалац зна. 

Почетак и питање ко сам ја, изнeнађујуће снажно делује у елементима огољавања пред насиљем вршњака, породичној ситуацији у којој над главама деце виси претња развода, кроз однос са старијим братом, предстојећи распад Југославије… Ове елементе постепено смењује жеља да се оправда себи и другима, па и нама, на „Данима Зорана Радмиловића” у Зајечару, зашто се бави позориштем које га се мање тиче и како да дође до оног које би се тицало њега. Драма тако постаје драма уметника у креативном стремљењу, и то уметника који је већ добио низ највећих признања. А то рађа ново питање, можда више за нас у публици - када је доста и када можемо да будемо задовољни (собом)?

До сад је већ добрано познато да (псеудо)биографске стратегије од нео до поставангарде, укључујући неке од најновијих токова, могу бити изузетно занимљиве, узбудљиве попут правих драма, јер на крају дана, живот пише романе, а људима је заједничка жеља да виде неког познатог како доживљава нешто што је за неке само њихова мука. Ово оставља и огроман потенцијал за игру са биографским материјалима, за кокреацију у раду са глумцима, а и нешто што би могло да се зове фантазија. У Борисовом случају, то је представљено као неисписана прича између њега и његовог покојног оца, који га је звао Бора. Врло топла људска прича.