PREDSTAVA O KOJOJ SVI PRIČAJU „Gospa Nola” otvara stara pitanja o ženi i životu ŽVAĆI KAMEN OD PLANINE ODVALJEN

Gospa Nola je jedna takva. Žena, a poput planine. Poput planine, a nežna. Voli muške, a nijednoga nema. Stalno stiče, svima daje. Dakle, sva u protivrečnostima.

Šta je nama gospa Nola danas, pokušale su da odgovore pozorišnim jezikom Aleksandra Jovanović (dramatizacija) i Sonja Petrović (režija), u Srpskom narodnom pozorištu. Taj masni prostor ravnice u koji Nola stiže, vizuelno predstavljaju Marija Kalabić (scenografija) i Irina Somborac Oke (kostmografija). 

Isidorin ples smrti („Gospa Nola” je izvorno deo „Kronike palanačkog groblja”) igra se po taktu Jovane Rakić (koreografija i scenski pokret) i na muziku Nenada Kojića (kompozitor). Oličenje Nole dale su čak četiri glumice. U programu se njihova imena ne navode po ulogama, to je sada moderno, ali prepoznao sam bar pola Nole – što je u predstavi i više od toga – Bojanu Milanović i Gordanu Đurđević Dimić.

Za razliku od ovsene kaše, koju sam spominjao na početku, predstava „Gospa Nola” u Srpskom narodnom pozorištu pre bi se dala nazvati smuti (smoothie). Pokušavši da zadrži izvorne karakteristike, hranljivost i zdravlje, iako je reč o teškom životu i smrti, Sonja Petrović se sa saradnicama koncentrisala na nešto što redefiniše postavke, pomalo je trendi, a mnogo slađe i omiljenije.

Stilski, predstava gotovo da pripada komediji del arte, sa snažnim fizičkim postavkama glume. Položaj tela, držanje, precizni mizanscen, naglašeni kostimi, šminka i frizure, oslikali su svet naseljen brojnim likovima veoma živopisno, na momente karikaturalno.

Način na koji Nola govori, nazalno, gotovo kao da zapeva ili zapomaže, karakterističan za zabiti Bosne i Hercegovine, podjednako je slikao takav prizor. Tako se osnovna postavka i najčešće tumačenje dela Isidore Sekulić – kontrast između vrline i palanke – ocrtao u posebnom kontrastu.

I ponovo i u ko zna kojem pokušaju (filozofski gledano) izneverio dublje mišljenje da rekavši kako nam je iskustvo palanačko, Radomir Konstantinović nije mislio samo na nas, ovde, ili pojedine likove kao jednodimenzionalne.

Ipak, simpatije za Nolu ni u predstavi Sonje Petrović ne posustaju. Simpatije i slutnje da nema čovek čemu da se nada, sem smrti, ostaju da vijore. Dramaturški slažući predstavu u pravolinijski niz, bez širih asocijativnih planova kao u originalu, postigla se neka kompaktnost i fokusiranost na osnovnu liniju priče – karakternost same Nole.

Ono što autorska ekipa nije mogla da ostavi samo Isidori, prikazano je kroz lik Milice, savremene žene koja pokušava da zatrudni. Igra je Mia Simonović Aranđelović, kao ženu punu sumnji, unutrašnjih sukoba i želje da i pored pobačaja dobije dete.

Čudno je bilo sa jedne strane gledati Nolu koja odbija intimnost, a prihvata tuđu decu i podiže, a sa druge ženu koja čini sve samo da zatrudni. Kao da su autorke želele da ih uporede, otvore pitanje zašto žena rađa i šta joj to sve znači, ili kroz sve šta mora da prođe, kad se dete jednom rodi, ili ta uloga majke prihvati.

I stilski, umetnički, zanimljivo je bilo pomešati ova dva plana, na otvorenoj sceni. Sceni koja na momente izgleda kao brod (svemirski), ili crkva, sa oltarom od kamena, koji valja žvakati, kad se teško živi.

Predstava je organizovana sa nekoliko elemenata u celine, po scenama. Ima jedan kad se govori, pa jedan kad se igra, a onda i onaj u kojem se peva. Svi glumci, a ima ih mašala, sede u pozadini i smenjuju se. Kada nije red na njih, pevaju i proizvode zvukove, prave kulise. Dosta discipline i koncentracije za efekat koji je atraktivan i kreativan. U određenoj meri. Sa više od dva i po sata trajanja, bez pauze, možda je i previše.