ПРЕДСТАВА О КОЈОЈ СВИ ПРИЧАЈУ „Госпа Нола” отвара стара питања о жени и животу ЖВАЋИ КАМЕН ОД ПЛАНИНЕ ОДВАЉЕН

Госпа Нола је једна таква. Жена, а попут планине. Попут планине, а нежна. Воли мушке, а ниједнога нема. Стално стиче, свима даје. Дакле, сва у противречностима.

Шта је нама госпа Нола данас, покушале су да одговоре позоришним језиком Александра Јовановић (драматизација) и Соња Петровић (режија), у Српском народном позоришту. Тај масни простор равнице у који Нола стиже, визуелно представљају Марија Калабић (сценографија) и Ирина Сомборац Оке (костмографија). 

Исидорин плес смрти („Госпа Нола” је изворно део „Кронике паланачког гробља”) игра се по такту Јоване Ракић (кореографија и сценски покрет) и на музику Ненада Којића (композитор). Оличење Ноле дале су чак четири глумице. У програму се њихова имена не наводе по улогама, то је сада модерно, али препознао сам бар пола Ноле – што је у представи и више од тога – Бојану Милановић и Гордану Ђурђевић Димић.

За разлику од овсене каше, коју сам спомињао на почетку, представа „Госпа Нола” у Српском народном позоришту пре би се дала назвати смути (smoothie). Покушавши да задржи изворне карактеристике, хранљивост и здравље, иако је реч о тешком животу и смрти, Соња Петровић се са сарадницама концентрисала на нешто што редефинише поставке, помало је тренди, а много слађе и омиљеније.

Стилски, представа готово да припада комедији дел арте, са снажним физичким поставкама глуме. Положај тела, држање, прецизни мизансцен, наглашени костими, шминка и фризуре, осликали су свет насељен бројним ликовима веома живописно, на моменте карикатурално.

Начин на који Нола говори, назално, готово као да запева или запомаже, карактеристичан за забити Босне и Херцеговине, подједнако је сликао такав призор. Тако се основна поставка и најчешће тумачење дела Исидоре Секулић – контраст између врлине и паланке – оцртао у посебном контрасту.

И поново и у ко зна којем покушају (филозофски гледано) изневерио дубље мишљење да рекавши како нам је искуство паланачко, Радомир Константиновић није мислио само на нас, овде, или поједине ликове као једнодимензионалне.

Ипак, симпатије за Нолу ни у представи Соње Петровић не посустају. Симпатије и слутње да нема човек чему да се нада, сем смрти, остају да вијоре. Драматуршки слажући представу у праволинијски низ, без ширих асоцијативних планова као у оригиналу, постигла се нека компактност и фокусираност на основну линију приче – карактерност саме Ноле.

Оно што ауторска екипа није могла да остави само Исидори, приказано је кроз лик Милице, савремене жене која покушава да затрудни. Игра је Миа Симоновић Аранђеловић, као жену пуну сумњи, унутрашњих сукоба и жеље да и поред побачаја добије дете.

Чудно је било са једне стране гледати Нолу која одбија интимност, а прихвата туђу децу и подиже, а са друге жену која чини све само да затрудни. Као да су ауторке желеле да их упореде, отворе питање зашто жена рађа и шта јој то све значи, или кроз све шта мора да прође, кад се дете једном роди, или та улога мајке прихвати.

И стилски, уметнички, занимљиво је било помешати ова два плана, на отвореној сцени. Сцени која на моменте изгледа као брод (свемирски), или црква, са олтаром од камена, који ваља жвакати, кад се тешко живи.

Представа је организована са неколико елемената у целине, по сценама. Има један кад се говори, па један кад се игра, а онда и онај у којем се пева. Сви глумци, а има их машала, седе у позадини и смењују се. Када није ред на њих, певају и производе звукове, праве кулисе. Доста дисциплине и концентрације за ефекат који је атрактиван и креативан. У одређеној мери. Са више од два и по сата трајања, без паузе, можда је и превише.