PREPUNA DVORANA SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA Akram Kan za otvaranje 23. Beogradskog festivala igre

Nastupom štutgartske Gauthier Dance kompanije, pred prepunom salom – počelo je najnovije izdanje jednog od najvažnijih evropskih festivala savremene igre. 

Nemački ansambl je izveo komad „Okretanje kostiju“ slavnog savremenog koreografa i reditelja, britanskog umetnika Akrama Kana. Pre izlaska igrača na scenu, publici se obratio Erik Gotje, kanadski igrač i koreograf, koji se nakon karijere u Baletu u Štutgartu, pre 18 godina odvažio da stvori sopstvenu trupu. Danas je upravo ovaj ansambl jedan od najprepoznatljivijih brendova na nemačkoj, ali i međunarodnoj sceni! 

„Dobro veče Novi Sade, imam tu čast da otvorim 23. Beogradski festival igre!“ rekao je Gotje, i već na samom početku izmamio osmehe i aplauze gledalaca. Uz nekoliko reči o samoj predstavi i njenom autoru, kao i o svojoj trupi i misiji koju savremena igra danas ima, Erik Gotje se zahvalio organizatorima Beogradskog festivala igre, „koji istrajavaju više od dve decenije, predstavljajući svake godine najbolje produkcije i najbolju savremenu igru“. Posebno divljenje uputio je osnivačici i direktorki festivala, Aji Jung, „koja vodi jednan od najvažnijih evropskih festivala, baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta i sopstvenu baletsku školu u Beogradu“. A zatim je pitao „da li u publici ima igrača iz Baleta Srpskog narodnog pozorišta?“ Njih tridesetak je diglo ruke i povikalo „tu smo!“, nakon čega je usledio još jedan topao aplauz publike. 

A, onda je počela predstava koja je učinila da ljudi u ogromnoj pozorišnoj sali, bukvalno ne dišu. Napet, prelep, estetski i duhovno superioran. U katalogu festivala, stoji jedna opservacija britanskog kritičara, koji kaže da je „Akram Kan – seizmograf duše“. U to smo se zaista sinoć uverili. Uigranost ansambla, do tančina osvešćen pokret igrača, i jednostavna scenografija koja simbolizuje životni krug, naprosto su se „kupali“ u znalački postavljenoj rasveti koja je stigla sa trupom, ali i u muzici, odnosno tonskom kvalitetu svakog, pa i najtišeg zvuka. 

Iako neobičan za otvaranje Beogradskog festivala igre, ovaj komad je do kraja pokazao da je upravo najispravniji izbor koji slavi igru, ali je itekako u saglasju sa celokupnom složenošću globalnih prilika. Nakon poslednje scene i laganog gašenja reflektora, usledio je muk, a zatim i gromoglasan aplauz koji je publiku digao na noge. Da, Erik Gotje je na početku rekao – „predstava traje 70 minuta, ali sa aplauzom – izađe na 90!“ Ipak emocija i jačina ovog najsvežijeg ostvarenja Akrama Kana, trajaće u svesti publike još mnogo godina.