ПРЕПУНА ДВОРАНА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА Акрам Кан за отварање 23. Београдског фестивала игре

Наступом штутгартске Gauthier Dance компаније, пред препуном салом – почело је најновије издање једног од најважнијих европских фестивала савремене игре. 

Немачки ансамбл је извео комад „Окретање костију“ славног савременог кореографа и редитеља, британског уметника Акрама Кана. Пре изласка играча на сцену, публици се обратио Ерик Готје, канадски играч и кореограф, који се након каријере у Балету у Штутгарту, пре 18 година одважио да створи сопствену трупу. Данас је управо овај ансамбл један од најпрепознатљивијих брендова на немачкој, али и међународној сцени! 

„Добро вече Нови Саде, имам ту част да отворим 23. Београдски фестивал игре!“ рекао је Готје, и већ на самом почетку измамио осмехе и аплаузе гледалаца. Уз неколико речи о самој представи и њеном аутору, као и о својој трупи и мисији коју савремена игра данас има, Ерик Готје се захвалио организаторима Београдског фестивала игре, „који истрајавају више од две деценије, представљајући сваке године најбоље продукције и најбољу савремену игру“. Посебно дивљење упутио је оснивачици и директорки фестивала, Аји Јунг, „која води једнан од најважнијих европских фестивала, балетски ансамбл Српског народног позоришта и сопствену балетску школу у Београду“. А затим је питао „да ли у публици има играча из Балета Српског народног позоришта?“ Њих тридесетак је дигло руке и повикало „ту смо!“, након чега је уследио још један топао аплауз публике. 

А, онда је почела представа која је учинила да људи у огромној позоришној сали, буквално не дишу. Напет, прелеп, естетски и духовно супериоран. У каталогу фестивала, стоји једна опсервација британског критичара, који каже да је „Акрам Кан – сеизмограф душе“. У то смо се заиста синоћ уверили. Уиграност ансамбла, до танчина освешћен покрет играча, и једноставна сценографија која симболизује животни круг, напросто су се „купали“ у зналачки постављеној расвети која је стигла са трупом, али и у музици, односно тонском квалитету сваког, па и најтишег звука. 

Иако необичан за отварање Београдског фестивала игре, овај комад је до краја показао да је управо најисправнији избор који слави игру, али је итекако у сагласју са целокупном сложеношћу глобалних прилика. Након последње сцене и лаганог гашења рефлектора, уследио је мук, а затим и громогласан аплауз који је публику дигао на ноге. Да, Ерик Готје је на почетку рекао – „представа траје 70 минута, али са аплаузом – изађе на 90!“ Ипак емоција и јачина овог најсвежијег остварења Акрама Кана, трајаће у свести публике још много година.