U ime Gospoda nova predstava o starom, bolnom pitanju podele sveta

Religija je centralna tema predstave “U ime Gospoda” Andraša Urbana, koji je posle duže vremena napravio nešto novo u pozorištu koje vodi - “Deže Kostolanji” u Subotici.

Novo? Pa, ne baš. Temom religije Urban se često bavi, ili bar koristi motive koji podstiču društvenu svest, akciju i reakciju na širi kontekst, najčešće političkih zbivanja. Takva je bila trilogija “Pasport Evropa”, predstave koje su se bavile graničnim odnosom između Evropljana i onih koji to nisu, u smislu Evropske unije, razlike sa Srbijom, granice sa Istokom... I tada se pojavljivala jedna zabrađena (skrivena) ženska figura koja ne peva “Odu radosti”, simboličku himnu “slobodnih”, “otvorenih”, “belih” starokontinentalaca.

Sada, tematika je još žešća. U naletu takozvanih migranata, straha od terorizma, granice su postale još oštrije, često i bodljikave, što iz perspektive (vojvođanskih) Mađara zna da bude baš poražavajuće.

U predstavi “U ime Gospoda”, Urban se sa svojom ekipom glumaca iz Subotice (Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš, Gabor Mesaroš, Boris Kučov), odlučio da napravi strasnu tribinu u kojoj se otvoreno govori, čak i viče, sve što “ne bi smelo”. Kakvi smo “mi”, kakvi su “oni”, bili to jedni ili drugi, prvi ili poslednji. Ko smrdi, ko ne smrdi. Šta je levo, šta je desno. Ko je fundamentalan, ko demokratičan. I sve to u konstatno povišenom tonu koji ukazuje da svi viču, a niko nikoga ne sluša, ne čuje, ne poštuje kao ljudska bića.

Glumci, obučeni u čiste bele košulje i pantalone, ali zato sa upečatljivim detaljem crnih, vojničkih čizama, sa proscenijuma naizmenično drže govore, povremeno i retko prelazeći u stilske akcije poput onih kada kasape svinjsku glavu, skidaju se goli, oblače u burke, odore verskih vođa, ili najupečatljiviju scenu - mažu se belom kremom, dok im povrh glava vise kosturi.

U pozadini, sve vreme se vidi veliki “amblem” sunca, tog drevnog božanstva koje nas sve obasjava i predstavlja ciklus života. U predstavi, svetlost “sunca” je potpuno u funkciji besnog iživljavanja, dok na scenu ne dospe prava priroda vere u Boga, zagrobna strana života, tamna strana (meseca?) - bestelesna, ili još bolje “bezmesna” priroda kostiju.

Performativ (izvođenje) predstave je zaglušujće fizičko “glasanje”, trabunjanje i trbuhozborenje. Izražava se ono što velika većina misli, a javno se zgražava, ili ćuti. U scenama molitvi, i hrišćanskih i islamskih, dolazi do čudnog smiraja, dirljivih momenata u kojima se vidi, ili bi bar trebalo da se vidi, to da politika kao javni govor, javna briga o zajednici, nema nikakve veze sa unutrašnjim, intimnim svetom čoveka u potrazi za mirom, hranom, sigurnošću i životom u ljubavi i pomirenju sa okolnostima. Filozofi, da se vratimo na njih, bi o ovom dramaturškom preokretu rekli - vratimo se molitvi kao drevnoj tehnici harmonizacije kontrastnih odnosa. “U ime Gospoda” bi tako mogli nazvati kompleksnom frazom pomirenja i povratka ne na jednu, nego na mnoštvo sila koje određuju naš život. Pa i pozorište.

Igor Burić