У име Господа нова представа о старом, болном питању поделе света

Религија је опијум за масе, рече Маркс још давно, и многе друге ствари које нас и данас прогањају...
д
Фото: Промо

Религија је централна тема представе “У име Господа” Андраша Урбана, који је после дуже времена направио нешто ново у позоришту које води - “Деже Костолањи” у Суботици.

Ново? Па, не баш. Темом религије Урбан се често бави, или бар користи мотиве који подстичу друштвену свест, акцију и реакцију на шири контекст, најчешће политичких збивања. Таква је била трилогија “Паспорт Европа”, представе које су се бавиле граничним односом између Европљана и оних који то нису, у смислу Европске уније, разлике са Србијом, границе са Истоком... И тада се појављивала једна забрађена (скривена) женска фигура која не пева “Оду радости”, симболичку химну “слободних”, “отворених”, “белих” староконтиненталаца.

Сада, тематика је још жешћа. У налету такозваних миграната, страха од тероризма, границе су постале још оштрије, често и бодљикаве, што из перспективе (војвођанских) Мађара зна да буде баш поражавајуће.

У представи “У име Господа”, Урбан се са својом екипом глумаца из Суботице (Емеше Нађабоњи, Имре Елек Микеш, Габор Месарош, Борис Кучов), одлучио да направи страсну трибину у којој се отворено говори, чак и виче, све што “не би смело”. Какви смо “ми”, какви су “они”, били то једни или други, први или последњи. Ко смрди, ко не смрди. Шта је лево, шта је десно. Ко је фундаменталан, ко демократичан. И све то у констатно повишеном тону који указује да сви вичу, а нико никога не слуша, не чује, не поштује као људска бића.

Глумци, обучени у чисте беле кошуље и панталоне, али зато са упечатљивим детаљем црних, војничких чизама, са просценијума наизменично држе говоре, повремено и ретко прелазећи у стилске акције попут оних када касапе свињску главу, скидају се голи, облаче у бурке, одоре верских вођа, или најупечатљивију сцену - мажу се белом кремом, док им поврх глава висе костури.

У позадини, све време се види велики “амблем” сунца, тог древног божанства које нас све обасјава и представља циклус живота. У представи, светлост “сунца” је потпуно у функцији бесног иживљавања, док на сцену не доспе права природа вере у Бога, загробна страна живота, тамна страна (месеца?) - бестелесна, или још боље “безмесна” природа костију.

Перформатив (извођење) представе је заглушујће физичко “гласање”, трабуњање и трбухозборење. Изражава се оно што велика већина мисли, а јавно се згражава, или ћути. У сценама молитви, и хришћанских и исламских, долази до чудног смираја, дирљивих момената у којима се види, или би бар требало да се види, то да политика као јавни говор, јавна брига о заједници, нема никакве везе са унутрашњим, интимним светом човека у потрази за миром, храном, сигурношћу и животом у љубави и помирењу са околностима. Филозофи, да се вратимо на њих, би о овом драматуршком преокрету рекли - вратимо се молитви као древној техници хармонизације контрастних односа. “У име Господа” би тако могли назвати комплексном фразом помирења и повратка не на једну, него на мноштво сила које одређују наш живот. Па и позориште.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.9211
Најновије вести