VEČERAS PREMIJERA URBANOVE REŽIJE „SELJAČKOG HAMLETA” U SALAŠKOM POZORIŠTU Mladi ljudi bude nadu, kaže reditelj
Da, Ivo Brešan nije napisao „Seljačkog Hamleta”, nego „Predstavu Hamleta u selu Mrduša Donja”.
Međutim, u Mađarskoj je taj kultni tekst, igran kao „Seljački Hamlet”, pa je taj prevod ostao i sada, kada predstavu u Salaškom pozorištu u Kavilu režira Andraš Urban.
– To me je Kornelia Goli podsetila, kao i za „Šopaloviće” od Simovića, moje omiljene komade dramske literature bivše Jugoslavije – kaže Urban, ističući potrebu da se Salaško pozorište, koje okuplja vojvođanske glumce na mađarskom, prepozna i van granica nacionalne zajednice, jer je reč o impresivnom projektu koji traje već 47 godina. – Turneja je počela i traje do 18. avgusta. Ima 26 stanica gde će se igrati. To je baš ozbiljna turneja. Jedan dan je slobodan: 1. avgust. Premijera „Hamleta” je večeras, 25. jula, u Kavilu, u bazi, gde se i inače drže premijere.
Salaško pozorište je poznato po mnogim stvarima, a jedna od njih je da predstava putuje traktorom. Pored scenografije i tehnike, često su u prikolici i glumci, koji ionako sve rade sami kad su u pitanju predstave Salaškog pozorišta.
Mnogi od njih na predstave putuju biciklima, što je od pre nekoliko godina predstavljeno kao pokušaj ekološke inicijative.
– To je pravo ulično pozorište. Moglo bi da nastupa i po gradovima trgovima, mada je to namenjeno za mesta gde nemaju profesionalnog pozorišta. Uglavnom se igra po selima. Meni su pričali stari učesnici, kada su išli magarcima, kočijama, stari ljudi su stajali uz ogradu i plakali od sreće, dirnuti što im dolaze da igraju. Sada je to, naravno, drugačije. Ali, pored romantike, to je užasno ozbiljan posao. Zamisli mladog čovek, profesionalca, koji se odriče dva meseca svog letnjeg vremena koje mu je jedino slobodno u godini i mesec radi na pripremi, a mesec putuje i izvodi – napominje Urban, podsećajući da glumci sve vreme trajanja proba u Kavilu sami vode računa o hrani, higijeni, disciplini, žive zajedno i poštuju kućni red. – Probe su teške, toplo je, leto je. Uveče su tu komarci, bube... A onda krene turneja. Oni montiraju, demontiraju scenu, plus igraju. Svaki dan na drugoj lokaciji. Ponekad je to blizu, a ponekad i daleko od prethodne lokacije. Ozbiljan posao. Ogromna predanost i žrtva. To daje čoveku nadu, videti te mlade ljude kako su odgovorni i vode računa. Već sada prave spiskove i pakuju stvari.
Ko je sretnik da podeli neko vreme sa glumcima u Kavilu, mogao bi čuti i anegdote o tome kako se ponekad putuje Tisom. Plivajući. Buđenje u svojevrsnom radnom kampu prati fiskultura, zatim govorne vežbe, a onda ide doručak. Posle njega prva proba, zatim pauza za ručak, mala pauza, a onda druga proba.
Povečerje uglavnom označava paljenje vatre i muziku. Pesma. Onda samo počnu da nestaju ka svojim ležajevima, padajući od umora.
– U umetničkom smislu, Salaško pozorište odvela je u stranu jedna struja, čak i politika, da se igraju laki komadi koji nisu ni o čemu. Nešto narodno, folklorno. To je budalaština. Sumnjam da ljudi danas na selu žele videti kako gradski likovi zamišljaju njihov život. Ja mislim da i oni zaslužuju pravo, dobro pozorište. Naravno, okolnosti jesu pogodne za vašarske komedije. Treba biti glasan, glumi se malo agresivnije, preterano, ali jedno vreme je sve to prešlo u šmiru – priča Urban u jednom dahu, pun utisaka o mestu koje i pored svoje zavidne karijere, osim kao gledalac, nije imao prilike profesionalno da doživi. – Mi često u pozorištu imamo glumce koji misle da je neki dekor ili rekvizit sam od sebe tamo. Slabo se shvata koliki posao je iza toga. Jako je bitno i značajno što mi imamo glumce koji od ulaza do izlaza prođu taj proces. Plus, odnos prema zajednici. Psihološki treba čovek da se osnaži da može da podnese ostale, da može da pravi kompromise, jer tu sukob stvarno ni do čega ne dovodi.
Salaško pozorište ove godine ima podršku Nacionalnog saveta Mađara, ali kao ni mnoge značajne kulturne odrednice Vojvodine, nije naišlo na razumevanje na konkursu Pokrajinske vlade. Urban ne razume obrazloženje da nemaju dovoljan društveni uticaj.
– Ako Salaško pozorište za mesec odradi turneju na 26 ili čak 30 lokacija gde predstavu gleda 500-600 ljudi, ponekad i manje, to jeste bitan društveni uticaj. Politika i nestručni ljudi misle da to rade klinci, ali pozorište košta. Čak i u gradu, a kamoli u okolnim mestima – dodaje.
Kuvam, ne grabuljam
Andraš Urban kao kuvar poznat je u užem krugu poznanika, međutim, koleginica Žofi Serda otkrila je da on sada kuva i glumcima Salaškog pozorišta. Smeška se i potvrđuje.
– Mislili su da ću ja sad biti tu sa strane, malo distanciran. Reditelj ne mora da radi. Ja vrlo rado kuvam. To i mene relaksira, a i hrana nije loša, vidim da im se dopada – kaže Urban, dodajući da ne grabulja i da ima svoju sobu, ali učestvuje u životu zajednice.
Kada je reč o samoj predstavi, Urban odgovara na pitanje ima li Hamleta u današnjem društvu i gde je, šta radi. U grotesknoj tragediji kako je nazivao svoj čuveni komad, Ivo Brešan artikuliše Hamletov vapaj za delovanjem i nemogućnost efikasne borbe protiv uzurpatora na vlasti i „strela sudbine”. Narod prihvata vlast i veseljem „rešava” problem.
– Bolje da jedemo i pijemo, a svet neka ide dovraga – kaže. – To je opšti odnos spram istine, a mi prihvatamo da gradimo na lažima, jer je tako jedino moguće. Inače bi vlast morala da nestane. Hamlet se pojavljuje u liku reditelja, seoskog profesora, koji shvata da je kukavica i da ne sme da deluje. Imamo ga i u liku Jovana koji igra Hamleta i pokušava da ispravi nepravdu učinjenu njegovom ocu, a to znamo kako se završava. Ostavili smo vreme radnje, da niko ne bi pomislio da se to dešava sad.
