ВЕЧЕРАС ПРЕМИЈЕРА УРБАНОВЕ РЕЖИЈЕ „СЕЉАЧКОГ ХАМЛЕТА” У САЛАШКОМ ПОЗОРИШТУ Млади људи буде наду, каже редитељ

Међутим, у Мађарској је тај култни текст, игран као „Сељачки Хамлет”, па је тај превод остао и сада, када представу у Салашком позоришту у Кавилу режира Андраш Урбан.

– То ме је Корнелиа Голи подсетила, као и за „Шопаловиће” од Симовића, моје омиљене комаде драмске литературе бивше Југославије – каже Урбан, истичући потребу да се Салашко позориште, које окупља војвођанске глумце на мађарском, препозна и ван граница националне заједнице, јер је реч о импресивном пројекту који траје већ 47 година. – Турнеја је почела и траје до 18. августа. Има 26 станица где ће се играти. То је баш озбиљна турнеја. Један дан је слободан: 1. август. Премијера „Хамлета” је вечерас,  25. јула, у Кавилу, у бази, где се и иначе држе премијере. 

Салашко позориште је познато по многим стварима, а једна од њих је да представа путује трактором. Поред сценографије и технике, често су у приколици и глумци, који ионако све раде сами кад су у питању представе Салашког позоришта.

Многи од њих на представе путују бициклима, што је од пре неколико година представљено као покушај еколошке иницијативе. 

– То је право улично позориште. Могло би да наступа и по градовима трговима, мада је то намењено за места где немају професионалног позоришта. Углавном се игра по селима. Мени су причали стари учесници, када су ишли магарцима, кочијама, стари људи су стајали уз ограду и плакали од среће, дирнути што им долазе да играју. Сада је то, наравно, другачије. Али, поред романтике, то је ужасно озбиљан посао. Замисли младог човек, професионалца, који се одриче два месеца свог летњег времена које му је једино слободно у години и месец ради на припреми, а месец путује и изводи – напомиње Урбан, подсећајући да глумци све време трајања проба у Кавилу сами воде рачуна о храни, хигијени, дисциплини, живе заједно и поштују кућни ред. – Пробе су тешке, топло је, лето је. Увече су ту комарци, бубе... А онда крене турнеја. Они монтирају, демонтирају сцену, плус играју. Сваки дан на другој локацији. Понекад је то близу, а понекад и далеко од претходне локације. Озбиљан посао. Огромна преданост и жртва. То даје човеку наду, видети те младе људе како су одговорни и воде рачуна. Већ сада праве спискове и пакују ствари. 

Ко је сретник да подели неко време са глумцима у Кавилу, могао би чути и анегдоте о томе како се понекад путује Тисом. Пливајући. Буђење у својеврсном радном кампу прати фискултура, затим говорне вежбе, а онда иде доручак. После њега прва проба, затим пауза за ручак, мала пауза, а онда друга проба.

Повечерје углавном означава паљење ватре и музику. Песма. Онда само почну да нестају ка својим лежајевима, падајући од умора. 

– У уметничком смислу, Салашко позориште одвела је у страну једна струја, чак и политика, да се играју лаки комади који нису ни о чему. Нешто народно, фолклорно. То је будалаштина. Сумњам да људи данас на селу желе видети како градски ликови замишљају њихов живот. Ја мислим да и они заслужују право, добро позориште. Наравно, околности јесу погодне за вашарске комедије. Треба бити гласан, глуми се мало агресивније, претерано, али једно време је све то прешло у шмиру – прича Урбан у једном даху, пун утисака о месту које и поред своје завидне каријере, осим као гледалац, није имао прилике професионално да доживи. – Ми често у позоришту имамо глумце који мисле да је неки декор или реквизит сам од себе тамо. Слабо се схвата колики посао је иза тога. Јако је битно и значајно што ми имамо глумце који од улаза до излаза прођу тај процес. Плус, однос према заједници. Психолошки треба човек да се оснажи да може да поднесе остале, да може да прави компромисе, јер ту сукоб стварно ни до чега не доводи. 

Салашко позориште ове године има подршку Националног савета Мађара, али као ни многе значајне културне одреднице Војводине, није наишло на разумевање на конкурсу Покрајинске владе. Урбан не разуме образложење да немају довољан друштвени утицај. 

– Ако Салашко позориште за месец одради турнеју на 26 или чак 30 локација где представу гледа 500-600 људи, понекад и мање, то јесте битан друштвени утицај. Политика и нестручни људи мисле да то раде клинци, али позориште кошта. Чак и у граду, а камоли у околним местима – додаје.

Када је реч о самој представи, Урбан одговара на питање има ли Хамлета у данашњем друштву  и где је, шта ради. У гротескној трагедији како је називао свој чувени комад, Иво Брешан артикулише Хамлетов вапај за деловањем и немогућност ефикасне борбе против узурпатора на власти и „стрела судбине”. Народ прихвата власт и весељем „решава” проблем.

– Боље да једемо и пијемо, а свет нека иде доврага – каже. – То је општи однос спрам истине, а ми прихватамо да градимо на лажима, јер је тако једино могуће. Иначе би власт морала да нестане. Хамлет се појављује у лику редитеља, сеоског професора, који схвата да је кукавица и да не сме да делује. Имамо га и у лику Јована који игра Хамлета и покушава да исправи неправду учињену његовом оцу, а то знамо како се завршава. Оставили смо време радње, да нико не би помислио да се то дешава сад.