VOLIM TAMO GDE SU LJUDI Intervju: Dr Ranko Đurović, majstor fotografije

Šta to stvarno znači jako dobro opisuje dr Ranko Đurović. Ne zato što je lekar, nego zato što je fotograf.

- Vi svaki dan prođete pored nečega što fotograf vidi i uslika. Onda vi dođete na izložbu i pitate se gde je to snimljeno - ilustrativno objašnjava jedinstvenu moć da se zapažaju, boje, nizovi, dijagonale, refleksije, perspektive, portreti, pejzaži, i ostale fotografske discipline. U jednom od projekata koji vodi Đurović, te discipline se pretvaraju u olimpijske, pa fotografi iz celog sveta prošle godine u Novom Sadu, a ove u Sankt Peterburgu, imali su prilike da se takmiče. Izložba iz Sankt Peterburga 1. oktobra imaće svoju postavku u Ruskom domu, u Beogradu, a kasnije i u Novom Sadu, jednoj od kulturnih stanica. Novosađani će imati prilike da uporede svoj, sa ruskim gradom, kroz pogled „trećeg oka”. Izložba je planirano da se zove „Novi Sad - Sankt Peterburg - očima svetskih fotografa”. 

Pored Međunarodne fotografske olimpijade, vi organizujete i foto-festival koji se zove „24. kadar”. Kakve veze taj naziv ima sa fotografijom?

- Nema tipično fotografsko, više ima fiziološko značenje. Naš mozak vidi 24 kadra u sekundi i svesni smo ih. Dvadeset peti kadar, što se često koristi u filmovima i spotovima, mozak ubacuje, a da ga niste ni videli. Festival ima 24 takmičara, 24 teme, koje oni ne znaju dok ne dođu. Imaju 24 sata da to snime i 24 člana žirija. Ove godine trebalo bi da se održi 12. izdanje koje svaki put dovede fotografe iz Novog Sada, Srbije, Balkana, podunavske regije... Olimpijada je po istom principu, samo što imamo i tri kruga kvalifikacija. 

Šta je sa temama, da li bude političkih tema?

- U dosadašnjih 11 izdanja nismo imali političkih tema. Fotografi imaju punu slobodu da snimaju u Novom Sadu, ne donose fotografije od kuće. To je dokument vremena i arhiva kako se Novi Sad menja i šta se tu dešava. Niko im ne brani, niti određuje šta će da snime, dok god odgovara postavljenoj temi. Dok smo bili u Peterburgu, u vreme sankcija Rusiji, došlo je 65 fotografa iz celog sveta, iz Brazila, Iraka, Irana, Omana, Bangladeša, iz Engleske, sa Balkana... Mnogi broj tih  zemalja je uveo sankcije Rusiji, ali fotografi o tome nisu pričali... Družili su se, upoznali, povezali, razmenili kontakte. To je nešto što je najveća vrednost ovoga. A ono kad šalješ fotke na konkurse, niti vidiš druge fotografe, niti se upoznaješ sa njima. Šalješ jedne te iste fotke za koje stalno dobijaš nagrade, medalje...

Kako se sve te fotografije čuvaju i prezentuju?

- Bilo da je reč o Olimpijadi ili „24. kadru”, obavezno se daje saglasnost da se fotografije mogu koristiti u nekomercijalne svrhe. To je nešto što je dobro za Novi Sad. Ja imam arhivu svih 11 festivala. otprilike, 576 fotografija svake godine, puta 11 godina, to je preko šest hiljada fotografija. Na njima je ono što nam je svima ispred očiju, ali ga ne vidimo. Ja sam te fotke davao turističkoj organizaciji, a naravno, radile su se i izložbe kao što će biti i sada. 

Koliko Vam je teško da se pozicionirate danas, s obzirom na napredak tehnologije i razvoj fotografije? Nekad su fotografi bili retki poput doktora!

- Pa i danas je tako. Svi su selfiji, velemajstori. Od njih više ne može da se uslika ništa. Ipak, mislim da klasična fotografija nije devalvirana. Što se tiče mene, apsolutno ne razmišljam o pozicioniranju. Sada sve više ima kurseva veštačke inteligencije koje mogu da naprave kakvu god hoćeš fotku. Za koju godinu neće više moći ni da se prepoznaju. Šta ja tu da slikam. Braća Zamurović iz Zrenjanina sve su radili aparatom, sada rade samo veštačkom inteligencijom. Mene to ne zanima. Na taj način ne može da se napravi original kadar. To je više kao slikanje. Ono što me stvarno privlači jeste fotografisanje uživo. Kad vidim koliko smo otuđeni, omladinu koja se dopisuje u kafiću, sve te konkurse koje posmatram u tom svetlu, skupljam ljude iz celog sveta da dođu na jedno mesto prvo da se upoznaju, a drugo, da ih vidim u igri, u realnom vremenu, na realnom terenu. Pusti me starih zasluga! Zato sam upro u celu ovu priču. 

Da li ste se ikada okušali u nečemu sličnom?

- Davno je jedan moj drugar u Nišu organizovao takmičenje po tom principu, a ja se kvalifikovao. Na kraju sam bio 12. Poenta je bila kad sam se vratio u Novi Sad i počeo da vidim stvari koje nisam ranije viđao. Otvorio mi se mozak koji je počeo da gleda, da vidi oko sebe. To je vrednost tih takmičenja. Razvoj.

Šta Vas lično u fotografiji zanima, osim organizacije takmičenja?

- Kad sam počinjao, fotkao sam sve što mi se činilo lepo i interesantno. Grad, arhitektura, pejzaž, ljudi... U trećoj godini sam shvatio da me u fotografiji zanima samo ono gde su ljudi. Napravim ja i druge dobre fotke, ali ono što volim je tamo gde su ljudi. Onaj s veštačkom inteligencijom napraviće nešto da ti pamet stane. Nemam ništa protiv. Ali, to je njegovo nešto imaginarno. ne postoji. Ja kad napravim neko selo, vašar u Rumi, trubače u Guči, Grožđebal u Karlovcima... Nebitno šta je, ja kad to uradim, to je istorija. To je bilo i to je realan čovek, realno dešavanje. Da li ja maknem granu iz kadra, to nije bitno. Čak i da je ostavim. Mene privlači to. Zna se gde je bilo, kad je bilo, ko je bio.     

I. Burić