ВОЛИМ ТАМО ГДЕ СУ ЉУДИ Интервју: Др Ранко Ђуровић, мајстор фотографије

Шта то стварно значи јако добро описује др Ранко Ђуровић. Не зато што је лекар, него зато што је фотограф.

- Ви сваки дан прођете поред нечега што фотограф види и услика. Онда ви дођете на изложбу и питате се где је то снимљено - илустративно објашњава јединствену моћ да се запажају, боје, низови, дијагонале, рефлексије, перспективе, портрети, пејзажи, и остале фотографске дисциплине. У једном од пројеката који води Ђуровић, те дисциплине се претварају у олимпијске, па фотографи из целог света прошле године у Новом Саду, а ове у Санкт Петербургу, имали су прилике да се такмиче. Изложба из Санкт Петербурга 1. октобра имаће своју поставку у Руском дому, у Београду, а касније и у Новом Саду, једној од културних станица. Новосађани ће имати прилике да упореде свој, са руским градом, кроз поглед „трећег ока”. Изложба је планирано да се зове „Нови Сад - Санкт Петербург - очима светских фотографа”. 

Поред Међународне фотографске олимпијаде, ви организујете и фото-фестивал који се зове „24. кадар”. Какве везе тај назив има са фотографијом?

- Нема типично фотографско, више има физиолошко значење. Наш мозак види 24 кадра у секунди и свесни смо их. Двадесет пети кадар, што се често користи у филмовима и спотовима, мозак убацује, а да га нисте ни видели. Фестивал има 24 такмичара, 24 теме, које они не знају док не дођу. Имају 24 сата да то сниме и 24 члана жирија. Ове године требало би да се одржи 12. издање које сваки пут доведе фотографе из Новог Сада, Србије, Балкана, подунавске регије... Олимпијада је по истом принципу, само што имамо и три круга квалификација. 

Шта је са темама, да ли буде политичких тема?

- У досадашњих 11 издања нисмо имали политичких тема. Фотографи имају пуну слободу да снимају у Новом Саду, не доносе фотографије од куће. То је документ времена и архива како се Нови Сад мења и шта се ту дешава. Нико им не брани, нити одређује шта ће да сниме, док год одговара постављеној теми. Док смо били у Петербургу, у време санкција Русији, дошло је 65 фотографа из целог света, из Бразила, Ирака, Ирана, Омана, Бангладеша, из Енглеске, са Балкана... Многи број тих  земаља је увео санкције Русији, али фотографи о томе нису причали... Дружили су се, упознали, повезали, разменили контакте. То је нешто што је највећа вредност овога. А оно кад шаљеш фотке на конкурсе, нити видиш друге фотографе, нити се упознајеш са њима. Шаљеш једне те исте фотке за које стално добијаш награде, медаље...

Како се све те фотографије чувају и презентују?

- Било да је реч о Олимпијади или „24. кадру”, обавезно се даје сагласност да се фотографије могу користити у некомерцијалне сврхе. То је нешто што је добро за Нови Сад. Ја имам архиву свих 11 фестивала. отприлике, 576 фотографија сваке године, пута 11 година, то је преко шест хиљада фотографија. На њима је оно што нам је свима испред очију, али га не видимо. Ја сам те фотке давао туристичкој организацији, а наравно, радиле су се и изложбе као што ће бити и сада. 

Колико Вам је тешко да се позиционирате данас, с обзиром на напредак технологије и развој фотографије? Некад су фотографи били ретки попут доктора!

- Па и данас је тако. Сви су селфији, велемајстори. Од њих више не може да се услика ништа. Ипак, мислим да класична фотографија није девалвирана. Што се тиче мене, апсолутно не размишљам о позиционирању. Сада све више има курсева вештачке интелигенције које могу да направе какву год хоћеш фотку. За коју годину неће више моћи ни да се препознају. Шта ја ту да сликам. Браћа Замуровић из Зрењанина све су радили апаратом, сада раде само вештачком интелигенцијом. Мене то не занима. На тај начин не може да се направи оригинал кадар. То је више као сликање. Оно што ме стварно привлачи јесте фотографисање уживо. Кад видим колико смо отуђени, омладину која се дописује у кафићу, све те конкурсе које посматрам у том светлу, скупљам људе из целог света да дођу на једно место прво да се упознају, а друго, да их видим у игри, у реалном времену, на реалном терену. Пусти ме старих заслуга! Зато сам упро у целу ову причу. 

Да ли сте се икада окушали у нечему сличном?

- Давно је један мој другар у Нишу организовао такмичење по том принципу, а ја се квалификовао. На крају сам био 12. Поента је била кад сам се вратио у Нови Сад и почео да видим ствари које нисам раније виђао. Отворио ми се мозак који је почео да гледа, да види око себе. То је вредност тих такмичења. Развој.

Шта Вас лично у фотографији занима, осим организације такмичења?

- Кад сам почињао, фоткао сам све што ми се чинило лепо и интересантно. Град, архитектура, пејзаж, људи... У трећој години сам схватио да ме у фотографији занима само оно где су људи. Направим ја и друге добре фотке, али оно што волим је тамо где су људи. Онај с вештачком интелигенцијом направиће нешто да ти памет стане. Немам ништа против. Али, то је његово нешто имагинарно. не постоји. Ја кад направим неко село, вашар у Руми, трубаче у Гучи, Грожђебал у Карловцима... Небитно шта је, ја кад то урадим, то је историја. То је било и то је реалан човек, реално дешавање. Да ли ја макнем грану из кадра, то није битно. Чак и да је оставим. Мене привлачи то. Зна се где је било, кад је било, ко је био.     

И. Бурић