VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Bermet pod zaštitom države

Kažu da je jedan fotoreporter (znam i koji je to) pokušao da se proslavi s takvom fotografijom. Smuvao je dvojicu i dok je vrbovao trećeg oni su se razišli i posao mu je tako propao zanavek.
Ovo krivo ogledalo ima i svoju lepšu stranu. 

U našoj prestonici vina postoji „kišobran” ispod kojeg se redovno okuplja čitavih dvadeset vinara, ispod njega se dogovaraju o svim svojim zajedničkim akcijama o proizvodnji vina pod zajedničkim imenom bermet. „Kišobran drži” Tamara Kiš Popov, unuka čuvenog vinara Slavka Kiša. 

Ona je na čelu Udruženja dvadeset proizvođača bermeta, osnovanog jula 2017. godine. Stekavši svoj puni legitimitet, Udruženje je tako nastavilo posao Zadruge, koja je u prvoj deceniji ovoga veka uspela da najduža i najlepša fruškogorska vinska priča dobije zaštitu države.

Podsećam čitaoce da je Vinogradarska zadruga u Sremskim Karlovcima još 2011. dobila pravo da može početi proizvodnju bermeta, aromatizovanog vina sa zaštićenim geografskim poreklom, kako je to predviđeno posebnim Elaboratom.

„Bermet iz sremskog rejona fruškogorskog vinogorja nastaje postupkom od grožđa preporučenih crnih sorti vinove loze  - vranac, kaberne sovinjon, frankovka, merlo, muskat hamburg, portugizer i burgundac. Grožđu se dodaju dozvoljeni mirisi i gorki biljni delovi, ekstrakata biljnog porekla i vinskog destilata od grožđa tih sorti, u propisanim količinama.” 

Ovakvim rešenjem Ministarstva poljoprivrede i šumarstva i vodoprivrede Srbije, bermet iz Sremskih Karlovaca je dobio zaštitu države kakvu nije imao nikada u svoj vekovnoj i slavnoj istoriji.

 Na etiketi će biti prestižne reči - „aromatizovano vino sa geografskim poreklom”, koje su najbolja potvrda da je bermet u boci nastao prema zaštićenom receptu i tradicionalnom postupku.

Tako je ministarskim rešenjem od 17. septembra 2007. srećno završena opsežna priprema da fruškogorci steknu zaštitu bermeta koji je u domovima njihovih predaka pravljen po originalnom receptu, čuvanom kao tradicija porodice. 

Zasluga je to, pre svega, enologa Jovana Popova iz Novog Sada, autora opsežnog elaborata o zaštiti geografskog porekla bermeta. Trud koji je on uložio da istraži, prikaže i objasni mnoštvo činjenica o istoriji nastanka, pravljenja i opstanka bermeta na Fruškoj gori, je čudesan. 

U to vreme, to je mogao da priredi stručnjak samo njegovog dugogodišnjeg iskustva koji je decenijama uspešno vodio podrum u Irigu prerađujući u njemu berbu grožđa sa 320 hektara najmodernijih plantaža i negujući do flaše više od pet miliona litara vina.

Bio je to poslednji čas da se obnovi produkcija i zaštita bermeta, najvećeg dragulja vinske kulture Fruške gore još od davnina. Više od dva veka bio je ponos i dika bogatih manastira i mnogih porodica u selima i varošicama Srema, najviše karlovačkih. 

Omamljujući mirisi i ukusi njihovih bermeta dopirali su i bili omiljeni i do udaljenih evropskih dvorova. O tim putevima malo je zapisa u literuri, sudbina bermeta više živi u pamćenjima i priči. 

Izdvajam one o lukavstvu karlovačkih mitropolita Pavla Nenadovića, Stefana Stratimirovića i Vikentija Jovanovića. Burenca najboljih karlovačkih bermeta oni su slali visokim činovnicima na dvoru u Pešti i u Beču. Uručivali su ih u „diskreciji”, uvereni da niko nije imun na poklone: izborili bi se za poneku privilegiju za Srbe u Austrougarskoj. Bermetom umesto dukatima.

Slava bermeta zamiče početkom Drugog svetskog rata, posle ustaške okupacije Srema. Manastiri su opljačkani, kaluđeri stradali. A po oslobođenju - država je oduzela imanja, sa vinogradima na 350 jutara. Poznata je i sudbina vinogradarskih porodica. Vinogradi su krčeni, podrumi presušili. Nestalo je i bermeta.  

Šezdesetih godina prošlog veka Institut za vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima imao je svoj „fruškogorski bermet”. Proizveden je od „prirodnih vina, lekovitih i aromatičkih biljaka”. Bio je jačine 16,3 alkohola i sa 10 posto šećera. 

Trajao je godinu dana. Nažalost, tom bermetu u okrilju Naučnog instituta, nije dozvoljeno da prohoda. U vreme filozofije „zajedničkog kazana”, to desertno vino mirisalo je previše buržoaski. 

Tekle su godine i decenije, bermeta nije bilo, ostao je samo u pamćenju u njegovoj fruškogorskoj postojbini. 

U vinskoj modi početkom novog veka bermeta sa Fruške gore, evo ponovo blista u punom sjaju sa gospodskom pričom o sebi, uz potporu i zaštitu kakvu nikada nije imao u svoj dugoj i raskošnoj istoriji. Postao je dragulj „carice planine”. 
(Sledi nastavak)