ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Бермет под заштитом државе

Кажу да је један фоторепортер (знам и који је то) покушао да се прослави с таквом фотографијом. Смувао је двојицу и док је врбовао трећег они су се разишли и посао му је тако пропао занавек.
Ово криво огледало има и своју лепшу страну. 

У нашој престоници вина постоји „кишобран” испод којег се редовно окупља читавих двадесет винара, испод њега се договарају о свим својим заједничким акцијама о производњи вина под заједничким именом бермет. „Кишобран држи” Тамара Киш Попов, унука чувеног винара Славка Киша. 

Она је на челу Удружења двадесет произвођача бермета, основаног јула 2017. године. Стекавши свој пуни легитимитет, Удружење је тако наставило посао Задруге, која је у првој деценији овога века успела да најдужа и најлепша фрушкогорска винска прича добије заштиту државе.

Подсећам читаоце да је Виноградарска задруга у Сремским Карловцима још 2011. добила право да може почети производњу бермета, ароматизованог вина са заштићеним географским пореклом, како је то предвиђено посебним Елаборатом.

„Бермет из сремског рејона фрушкогорског виногорја настаје поступком од грожђа препоручених црних сорти винове лозе  - вранац, каберне совињон, франковка, мерло, мускат хамбург, португизер и бургундац. Грожђу се додају дозвољени мириси и горки биљни делови, екстраката биљног порекла и винског дестилата од грожђа тих сорти, у прописаним количинама.” 

Оваквим решењем Министарства пољопривреде и шумарства и водопривреде Србије, бермет из Сремских Карловаца је добио заштиту државе какву није имао никада у свој вековној и славној историји.

 На етикети ће бити престижне речи - „ароматизовано вино са географским пореклом”, које су најбоља потврда да је бермет у боци настао према заштићеном рецепту и традиционалном поступку.

Тако је министарским решењем од 17. септембра 2007. срећно завршена опсежна припрема да фрушкогорци стекну заштиту бермета који је у домовима њихових предака прављен по оригиналном рецепту, чуваном као традиција породице. 

Заслуга је то, пре свега, енолога Јована Попова из Новог Сада, аутора опсежног елабората о заштити географског порекла бермета. Труд који је он уложио да истражи, прикаже и објасни мноштво чињеница о историји настанка, прављења и опстанка бермета на Фрушкој гори, је чудесан. 

У то време, то је могао да приреди стручњак само његовог дугогодишњег искуства који је деценијама успешно водио подрум у Иригу прерађујући у њему бербу грожђа са 320 хектара најмодернијих плантажа и негујући до флаше више од пет милиона литара вина.

Био је то последњи час да се обнови продукција и заштита бермета, највећег драгуља винске културе Фрушке горе још од давнина. Више од два века био је понос и дика богатих манастира и многих породица у селима и варошицама Срема, највише карловачких. 

Омамљујући мириси и укуси њихових бермета допирали су и били омиљени и до удаљених европских дворова. О тим путевима мало је записа у литерури, судбина бермета више живи у памћењима и причи. 

Издвајам оне о лукавству карловачких митрополита Павла Ненадовића, Стефана Стратимировића и Викентија Јовановића. Буренца најбољих карловачких бермета они су слали високим чиновницима на двору у Пешти и у Бечу. Уручивали су их у „дискрецији”, уверени да нико није имун на поклоне: изборили би се за понеку привилегију за Србе у Аустроугарској. Берметом уместо дукатима.

Слава бермета замиче почетком Другог светског рата, после усташке окупације Срема. Манастири су опљачкани, калуђери страдали. А по ослобођењу - држава је одузела имања, са виноградима на 350 јутара. Позната је и судбина виноградарских породица. Виногради су крчени, подруми пресушили. Нестало је и бермета.  

Шездесетих година прошлог века Институт за виноградарство и винарство у Сремским Карловцима имао је свој „фрушкогорски бермет”. Произведен је од „природних вина, лековитих и ароматичких биљака”. Био је јачине 16,3 алкохола и са 10 посто шећера. 

Трајао је годину дана. Нажалост, том бермету у окриљу Научног института, није дозвољено да прохода. У време филозофије „заједничког казана”, то десертно вино мирисало је превише буржоаски. 

Текле су године и деценије, бермета није било, остао је само у памћењу у његовој фрушкогорској постојбини. 

У винској моди почетком новог века бермета са Фрушке горе, ево поново блиста у пуном сјају са господском причом о себи, уз потпору и заштиту какву никада није имао у свој дугој и раскошној историји. Постао је драгуљ „царице планине”. 
(Следи наставак)