ISTORIJA PREVARANATA SA SEVERA BAČKE Varali careve i predsednike

Možda i najdužu tradiciju u kreativnom tumačenju istorije i vlastitog porekla, svakako imaju Subotičani, kojima u ravničarskoj dokolici ni vlastiti arhiprevaranti nisu bili dovoljni, već i dan danji insistiraju da je i veliki ruski vojskovođa, pobednik nad Napoleonom, knez Kutuzov, zapravo Srbin iz Aleksandrova, nekad sela kraj Subotice, a sad dela samog grada, u kojem, potpuno logično, još uvek žive njegovi potomci.

Da sklonost, žargonski rečeno Subotičana ka mistifikaciji i prevari ima duboke korene dokaz je i car Crni Jovan Nenad, koji je još u 15. veku uspeo da se sunarodnicima ali i plemstvu „proda“ kao potomak vizantijskih vasilevsa i srpskih vladara iz loze Nemanjine. Mada niko nije znao odakle se pojavio, savremenici su bili ubeđeni da je tako blagoglagoljiv „makar“ potomak srpskih despota, pa su se poletno odazvali njegovom pozivu i posle Mohačke bitke u prostoru između Tise i Dunava formirali vojsku sa kojom je Jovan Nenad ne samo sa prostora cele Bačke već i dela Srema i Banata uspeo da protera Turke, osnuje kratkotrajnu državu i sebe proglasi carem u novoj prestonici Subotici, koju po jačanju svojih snaga seli u nešto veći Segedin.

Sa nekih 15.000 vojnika postao je ozbiljan igrač u sukobu Jovana Zapolje i habzburgovca Ferdinanda oko upražnjenog trona ugarskih kraljeva, i to na strani austrijskog pretedenta kojem je pošlo za rukom da se kruniše krunom Svetog Stefana ( Sent Ištvana) tek posle dva teška poraza Zapoljine vojske koju su im nanele čete Jovana Nenada. Priliku da vidi svog favorita na ugarskom prestolu „Crni čovek“ nije dočekao jer ga je upravo u Segedinu ubio atentator, pristalica Jovana Zapolje, ali su mu se Subotičani odužili u 20 veku, postavljajući mu 1927. godine spomenik na centralnom subotičkom trgu.

Da li je pamćenje Habzburga o zaslugama Subotičana u zaposedanju ugarskog trona bilo tako duboko, ili je u pitanju bila rečitost i markantan lik potomka ovdašnje čestite paorije i trgovaca, tek mladi husarski ritmajster Dimitrije Vujić je zaludeo imperatorku Mariju Tereziju, kojoj je u poverljivim misijama poslužio kao „veza“ sa njenom ćerkom Marijom Antoanetom, francuskom kraljicom, ali mu je ludovanje sa damama po Versaju vrlo brzo uskratilo naklonost austrijske nadvojvotkinje, ugarske kraljice i carice Svetog rimskog carstva. Žovijalni mistifikator i bonvivan, sada već kao Dimitrie de Vujić, od hapšenja se spasava bekstvom na poljski dvor gde mu u naručju završava Izabela, rođena sestra kralja Stefana Drugog Ponjatovskog, a na grudima orden Svetog Stefana, povelja o

grofovskoj tituli i položaj generala-glavnog stratega u nado­lazećem poljsko-ruskom ratu. Očigledan „neizdrž“ kada su u pitanju dame Mitu-Suboč‘ana su uvalile u novu avanturu, pa je vrlo brzo pred gnevom kraljeve sestre morao da beži i iz Varšave.

Naklonost francuskog dvora, zbog aktuelne buržoaske revolucije, mu nije mogla pomoći, pošto su se glave Marije Antoaneta i Luja 16. već zakotrljale pod sečivom giljotine, ali je zato Dimitrije „prodao“ priču kontrarevolucionarima i monarhistima o sakupljanju velike plaćeničke vojske na Balkanu, uzeo avans od 400 lujdora, opremio raskošnu pratnju i pojavio se u punom sjaju u brdima Crne Gore kod Petra Prvog Petrovića Njegoša. Zaslepljeni zlatom, svilom i kadifom, ali i pričom, očigledno pravoslavca, a evro-grofa Dimitrija da je zapravo potomak srpskih vladara koji su „ još pre hiljadu i sto godina vladali srpskim zemljama“ Crnogorci pristaju da 1.200 dobrovoljaca okupe pod njegov steg, ali samo ako imaju dva puta veću platu od francuskih vojnika, ako devet kršnih đetića dobije najviše činove, ako...

Sve može kod Mite, pa je iste uslove ponudio i skadarskom paši koji mu obećava dodatnih 4.000 askera. Možda bi priča o Dimitriju de Vujiću bila uspešna da su francuski kontrarevolucionari dobili obećanu novčanu pomoć od španskog dvora, ali kako je to izostalo, ceo poduhvat je propao, pa su Francuzi pojurili za blagoglagoljivim Subotičaninom ne bi uzeli ogromni avans nazad. Stigli su ga u Veneciji, ali je ovaj obnoć već „zapalio“ u Carigrad u kojem neko vreme čak uspeva da se, pored živog vladike Njegoša, predstavi na Porti kao „gospodar Crne Gore i Brda“. Kako se i iz te laži izvukao, istoriografija nije zabeležila, tek život je skončao u jednom zamku u Briselu 1836.godine, da bi se nekoliko godina kasnije i pored reke zlata koje mu je prošlo kroz ruke u Subotici pojavio njegov sin Hanibal, očekujući veliko nasledstvo o kojem je slušao bajke a koje se ispostavilo kao potpuno nepostojeće pošto je vagabundu i svetskog hohštaplera Dimitrija i vlastiti otac testamentom razbaštinio.

Ako se uspeh subotičkih i inih mistifikatora i prevaranata u neka davna vremena mogao pripisati nedostatku komunikacija, šta tek reći o, pre četiri godine preminulom, Dezideru Ostrogoncu, kako kažu njegovi subotički vršnjaci, nekadašnjem vaterpolisti „Spartaka“, povezivanom sa trgovinom oružjem, proteranom zbog prevara iz Nemačke i Italije, koji je godinama grandiozno „veslao“ predsednike, premijere i ministre Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, predstavljajući se kao Deziderius da Kosta Ostrogonac diplomatski predstavnik Gvineje Bisao.

U ovim balkanskim zemljama službeno priznat kao ambasador ili počasni konzul jedne od najsiromašnijih i najmanjih afričkih država organizovao je čak i „službeni dolazak“ navodnih ministara spoljnih poslova i odbrane Gvineje Bisao u Zagreb i Sarajevo, izdavao diplomatske pasoše, tamošnjim tajkunima i brodarskim magnatima izdavao plovidbene dozvole za skupocene jahte i tankere...Klupko je počelo da se odmotava kada je elitnom sarajevskom hotelu za korištenje luksuznog penthausa ostao dužan mizernih 500 evra, a o kako hladnokrvnom kreativnom tumaču vlastite biografije se radilo svedoči i podatak iz istrage da je suočen sa dokazom o Subotici kao stvarnom mestu rođenja odgovorio da je, u „diplomatski pasoš“ upisani Čančung zapravo način na koji se na tamošnjem kreolskom izgovara naziv bačke varoši. Suočeni sa razmerom skandala i sramote iz sve tri balkanske zemlje su ga najviši državni organi „ispratili“ pod velom tišine, a mada je navodni potomak grofova i biskupa

iz sada mađarskog Estergoma i austrougarskih kolonizatora afričkog kontinenta (čime je objašnjavao svoju boju kože) pokušao da otvori „ambasadu“ Gvineje Bisao i u Beogradu, ovaj poduhvat u rodnoj grudi mu nije „prošao“.

        Milić Miljenović