ИСТОРИЈА ПРЕВАРАНАТА СA СЕВЕРА БАЧКЕ Варали цареве и председнике

Можда и најдужу традицију у креативном тумачењу историје и властитог порекла, свакако имају Суботичани, којима у равничарској доколици ни властити архипреваранти нису били довољни, већ и дан дањи инсистирају да је и велики руски војсковођа, победник над Наполеоном, кнез Кутузов, заправо Србин из Александрова, некад села крај Суботице, а сад дела самог града, у којем, потпуно логично, још увек живе његови потомци.

Да склоност, жаргонски речено Суботичана ка мистификацији и превари има дубоке корене доказ је и цар Црни Јован Ненад, који је још у 15. веку успео да се сународницима али и племству „прода“ као потомак византијских василевса и српских владара из лозе Немањине. Мада нико није знао одакле се појавио, савременици су били убеђени да је тако благоглагољив „макар“ потомак српских деспота, па су се полетно одазвали његовом позиву и после Мохачке битке у простору између Тисе и Дунава формирали војску са којом је Јован Ненад не само са простора целе Бачке већ и дела Срема и Баната успео да протера Турке, оснује краткотрајну државу и себе прогласи царем у новој престоници Суботици, коју по јачању својих снага сели у нешто већи Сегедин.

Са неких 15.000 војника постао је озбиљан играч у сукобу Јована Запоље и хабзбурговца Фердинанда око упражњеног трона угарских краљева, и то на страни аустријског претедента којем је пошло за руком да се крунише круном Светог Стефана ( Сент Иштвана) тек после два тешка пораза Запољине војске коју су им нанеле чете Јована Ненада. Прилику да види свог фаворита на угарском престолу „Црни човек“ није дочекао јер га је управо у Сегедину убио атентатор, присталица Јована Запоље, али су му се Суботичани одужили у 20 веку, постављајући му 1927. године споменик на централном суботичком тргу.

Да ли је памћење Хабзбурга о заслугама Суботичана у запоседању угарског трона било тако дубоко, или је у питању била речитост и маркантан лик потомка овдашње честите паорије и трговаца, тек млади хусарски ритмајстер Димитрије Вујић је залудео императорку Марију Терезију, којој је у поверљивим мисијама послужио као „веза“ са њеном ћерком Маријом Антоанетом, француском краљицом, али му је лудовање са дамама по Версају врло брзо ускратило наклоност аустријске надвојвоткиње, угарске краљице и царице Светог римског царства. Жовијални мистификатор и бонвиван, сада већ као Димитрие де Вујић, од хапшења се спасава бекством на пољски двор где му у наручју завршава Изабела, рођена сестра краља Стефана Другог Поњатовског, а на грудима орден Светог Стефана, повеља о

грофовској титули и положај генерала-главног стратега у надо­лазећем пољско-руском рату. Очигледан „неиздрж“ када су у питању даме Миту-Субоч‘ана су увалиле у нову авантуру, па је врло брзо пред гневом краљеве сестре морао да бежи и из Варшаве.

Наклоност француског двора, због актуелне буржоаске револуције, му није могла помоћи, пошто су се главе Марије Антоанета и Луја 16. већ закотрљале под сечивом гиљотине, али је зато Димитрије „продао“ причу контрареволуционарима и монархистима о сакупљању велике плаћеничке војске на Балкану, узео аванс од 400 лујдора, опремио раскошну пратњу и појавио се у пуном сјају у брдима Црне Горе код Петра Првог Петровића Његоша. Заслепљени златом, свилом и кадифом, али и причом, очигледно православца, а евро-грофа Димитрија да је заправо потомак српских владара који су „ још пре хиљаду и сто година владали српским земљама“ Црногорци пристају да 1.200 добровољаца окупе под његов стег, али само ако имају два пута већу плату од француских војника, ако девет кршних ђетића добије највише чинове, ако...

Све може код Мите, па је исте услове понудио и скадарском паши који му обећава додатних 4.000 аскера. Можда би прича о Димитрију де Вујићу била успешна да су француски контрареволуционари добили обећану новчану помоћ од шпанског двора, али како је то изостало, цео подухват је пропао, па су Французи појурили за благоглагољивим Суботичанином не би узели огромни аванс назад. Стигли су га у Венецији, али је овај обноћ већ „запалио“ у Цариград у којем неко време чак успева да се, поред живог владике Његоша, представи на Порти као „господар Црне Горе и Брда“. Како се и из те лажи извукао, историографија није забележила, тек живот је скончао у једном замку у Бриселу 1836.године, да би се неколико година касније и поред реке злата које му је прошло кроз руке у Суботици појавио његов син Ханибал, очекујући велико наследство о којем је слушао бајке а које се испоставило као потпуно непостојеће пошто је вагабунду и светског хохштаплера Димитрија и властити отац тестаментом разбаштинио.

Ако се успех суботичких и иних мистификатора и превараната у нека давна времена могао приписати недостатку комуникација, шта тек рећи о, пре четири године преминулом, Дезидеру Острогонцу, како кажу његови суботички вршњаци, некадашњем ватерполисти „Спартака“, повезиваном са трговином оружјем, протераном због превара из Немачке и Италије, који је годинама грандиозно „веслао“ председнике, премијере и министре Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине, представљајући се као Дезидериус да Коста Острогонац дипломатски представник Гвинеје Бисао.

У овим балканским земљама службено признат као амбасадор или почасни конзул једне од најсиромашнијих и најмањих афричких држава организовао је чак и „службени долазак“ наводних министара спољних послова и одбране Гвинеје Бисао у Загреб и Сарајево, издавао дипломатске пасоше, тамошњим тајкунима и бродарским магнатима издавао пловидбене дозволе за скупоцене јахте и танкере...Клупко је почело да се одмотава када је елитном сарајевском хотелу за кориштење луксузног pеnthausa остао дужан мизерних 500 евра, а о како хладнокрвном креативном тумачу властите биографије се радило сведочи и податак из истраге да је суочен са доказом о Суботици као стварном месту рођења одговорио да је, у „дипломатски пасош“ уписани Чанчунг заправо начин на који се на тамошњем креолском изговара назив бачке вароши. Суочени са размером скандала и срамоте из све три балканске земље су га највиши државни органи „испратили“ под велом тишине, а мада је наводни потомак грофова и бискупа

из сада мађарског Естергома и аустроугарских колонизатора афричког континента (чиме је објашњавао своју боју коже) покушао да отвори „амбасаду“ Гвинеје Бисао и у Београду, овај подухват у родној груди му није „прошао“.

        Милић Миљеновић