AKO PROPADNEM KAO GLUMICA MOGU U PEVAČICE! Glumica Nela Mihailović ZAPEVALA OVAJ NARODNJAK pa oduševila sve! Mnogi komentarišu da je bolja i od čuvene folkerke, ona priznala: „Ne bih se poredila sa njom”
Glumica Danijela Nela Mihailović pripada onoj vrsti umetnika koji podjednako uverljivo nose i snagu i nežnost, humor i životnu mudrost, temperament i duboko razumevanje ljudskih slabosti.
Tokom više od tri decenije pred publikom je i na sceni i pred kamerama gradila galeriju ženskih likova „jakih boja” - majki koje drže porodicu na okupu, žena koje ne pristaju na kompromise, ali i onih koje umeju da se nasmeju sopstvenim zabludama i sudbini.
Ovog proleća u bioskopima širom zemlje gledamo je filmu „Sportsko srce”, nastalom po istoimenoj predstavi, u kojem tumači energičnu, pomalo nepredvidivu profesorku koja učestvuje u „sudaru” društvenih miljea i kroz humor, uz ostale likove, otvara priču o identitetu, poreklu i ljubavi koja briše granice. Istovremeno, u seriji „Izvor”, koja se vikendom od 20 časova emituje na kanalu RTS 1, vraća se poznatom prostoru, ulozi žene iz naroda, majke i čuvara porodičnih korena. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin uvek srdačna glumica Nela Mihailović govori o novim ulogama, generacijskim razlikama, snažnim ženskim karakterima koje voli da tumači, ali i o tome kako je prvi put pred kamerama zapevala.
Vaš lik u filmu „Sportsko srce” veoma je upečatljiv i pokreće niz događaja između dve porodice iz različitih društvenih miljea. Koliko vam je bilo zanimljivo da gradite takav karakter i šta publika može da očekuje od ove priče?
– U ovom filmu dešava se sudar nekih različitih svetova i, čini mi se, njegova poruka je da kad je ljubav prava, ona miri svaku različitost. Momak, čije je otac diplomata sa Dedinja, zaljubljuje se u Maju, čiji je tata vlasnik pečenjare u Gornjem Zemunu. Moj lik, ta luda advokatica i profesorka, vrlo je zanimljiva i inspirativna žena (smeh) i direktna. Vodi se onim: „Što na umu, to na drumu”. Ona pokušava da vlasnika pečenjere napravi „na normalnog” (smeh). Ta profesorka tvrdi da on, zapravo, treba da bude „nenormalan”, u odnosu na ono što je kad misli da je normalan (smeh). I tu kreće jedan zaplet uz mnogo komičnih situacija, duhovitih replika. Okvir svega je, zapravo, jedna vrlo emotivna, lepa i topla priča o ljubavi između dvoje mladih, ljubavi oca prema ćerki uz podcrtavanje šta je sve jedan otac spreman da uradi za svoju ćerku da bi je usrećio.
Čini se da film otvara i temu identiteta i toga koliko zapravo možemo da pobegnemo od sopstvenog porekla i onoga što nosimo u sebi. Koliko je to važno za razvoj likova?
– Naravno. Deca u sebi ipak nose krv svojih roditelja. I od gena se teško beži. Maja, čiji je tata vlasnik pečenjare, završila je škole u Londonu. Ali nosi gen svoga oca i u tome, zapravo, nema ničeg lošeg. Naprotiv, ona nosi jednu pravičnost u sebi i suštinsku strast prema životu i iskrenosti. Mrzi foliranje. I kad se suoči sa tim foliranjem, a foliranja ima i u odnosu između majke i sina na suprotnoj strani, Maja vrlo burno reaguje. Tako da sve ispliva na površinu kad-tad, koliko god nešto skrivali, koliko god se pravili da smo nešto drugo.
Film, osim ljubavne priče, otvara i temu generacijskih razlika. Koliko vi primećujete taj jaz između generacija danas?
– Generacijski jaz moguće da postoji između starije ekipe i dvoje mladih koji su centar priče i njihova ljubav. Taj jaz uvek postoji, ja gledam moje ćerke - one drugačije žive i odrastaju. Taj jaz je, čini mi se, danas ogroman. Ja sam odrastala uz dva programa na televiziji, a one imaju milion kanala i odrastaju uz mobilni telefon, a ja ga dobila posle svoje tridesete. To su neke velike razlike u poimanju i sveta u kome živimo, a i života. Međutim, činjenica je da je ono što je i dalje, ipak, temelj svega, jeste vaspitanje, te tako, te mlađe generacije ipak neke vrednosti, bez kojih život nije smislen, uče u kući.
U filmu ima dosta stereotipnih prikaza karaktera, pa čak i odnosa. Mogu li se gledaoci kroz komediju lakše suočiti sa svojim predrasudama?
– Verujem da mogu. Majstor teških tema kroz komediju je, na primer, pisac Dušan Kovačević. U takvim temama neophodno je olakšanje, koje se uvek dešava kroz humor i komediju, da bismo lakše prihvatili sve ono što je na suprotnoj strani, što je teško i ponekad tragično. I mislim da ovaj film nosi to.
Ostrašćeni sam navijač
Kakvo je vaše srce kada se prati sport? Je l' staje ili se ubrzava?
– Ja volim sport, moj tata je bio difovac. Oduvek sam gledala sport, možda čak i onda kad nisam htela, jer se u našoj kući redovno pratio. Navijač sam i to ostrašćen, a i dok sam se bavila sportom bila sam srčana. I naravno da sam volela da pobeđujem (smeh).
Vaša junakinja podseća na energičnu Živanu iz serije „Stižu dolari”. Koliko vam je prijao povratak takvim snažnim i „opasnijim” ženskim likovima?
– Da, jeste, jer je u međuvremenu bilo gomila nekih nežnih, toplih majki. Prija mi, kako da ne. Ja i više volim da igram takve likove. Zapravo, mogli bismo povezati tu Živanu i profesorku energičnošću koje obe imaju. To su snažne žene, jarkih boja. Opet su one i različite, profesorka voli kafanu, piće i iće. Ona, kao da dom oseća u toj kafani. S druge strana, Živana je bila vlasnica kafane, ali majka koja je stub i kafane i porodice Ljutić.
Upravo jedan, bar naizgled, topao lik ponovo igrate i u seriji „Izvor” koja se trenutno emituje na RTS-u. Koliko je ova „žena iz naroda” drugačija od ostalih koje ste igrali?
– Ja sam toliko tih majki odigrala u nekih 30 godina koliko sam u glumi... I ova uloga nosi nešto što je zajedničko za sve njih - da je majka, stub porodice, da je kao kvočka koja štiti svoje piliće, neko ko ima jedan autoritet, strogost, a s druge strane i nežnost i majčinsku ljubav prema sinu. Brigu da ne napusti svoje gnezdo, tj. selo u koje su i majka i otac ceo svoj život uložili. Ta briga i muka da zadrži sina je u korenima sela. To jeste jedna od poruka - da se vratimo selu i da ga sačuvamo, da se podsetimo na sve njegove draži.
Kako vam se kao gledaocu dopala ova serija?
– Mislim da je to jedna porodična serija koja će da privuče jedan veći auditorijum i da će ljudi da uživaju. Emotivna, lepa priča, ima i dosta humora, melodramskih momenata. Mislim da je napisana uzbudljivo i da je vrlo moguće da se serija nastavi i kroz drugu sezonu. U startu je bilo priče o tome, jer kad god se uradi deset epizoda uvek je u planu u producentskoj glavi da će biti još deset. Svi se nadamo da će biti tako, ali zavisi i od gledanosti i od toga kako će se serija prihvatiti kod gledalaca.
Da li biste i danas bili spremni da uradite nešto zbog ljubavi zbog čega bi se izgubila glava, kao što to čine dva glavna mlada lika?
– Ja sam to uradila pre skoro 30 godina i nisam se pokajala. Sada nemam potrebu za tim, ali, šalu na stranu, svakako je ova serija po ko zna koji put pokazala da, bez obzira na to koliko je surov svet u kome živimo, ljubav, uprkos svim razlikama može da pobedi.
Kako vam se dopala ideja da zapevate u prvoj epizodi?
– Prvi put pevam pred kamerama, imala sam priliku da pevam u pozorištu u predstavama, ali nije to moj teren, nisam ja tu tako sigurna, kao što sam sigurna u glumi, ali, eto, pristala sam na to i okej je. Zadovoljna sam. Neću više pevati u seriji, ali neko drugi hoće, neću otkrivati ko. Sada znam da, ako propadnem kao glumica, mogu u pevačice (smeh).
Da li ste vi odabrali baš pesmu „Pala ćuprija”?
– Ne, to je tim birao. Mislim da je lepa pesma, pevljiva je, ulazi u uši, Goca Stojićević je divna, veličanstvena pevačica i ne bih se poredila sa njom.
Vladimir Bijelić
