АКО ПРОПАДНЕМ КАО ГЛУМИЦА МОГУ У ПЕВАЧИЦЕ! Глумица Нела Михаиловић ЗАПЕВАЛА ОВАЈ НАРОДЊАК па одушевила све! Многи коментаришу да је боља и од чувене фолкерке, она признала: „Не бих се поредила са њом”
Глумица Данијела Нела Михаиловић припада оној врсти уметника који подједнако уверљиво носе и снагу и нежност, хумор и животну мудрост, темперамент и дубоко разумевање људских слабости.
Током више од три деценије пред публиком је и на сцени и пред камерама градила галерију женских ликова „јаких боја” - мајки које држе породицу на окупу, жена које не пристају на компромисе, али и оних које умеју да се насмеју сопственим заблудама и судбини.
Овог пролећа у биоскопима широм земље гледамо је филму „Спортско срце”, насталом по истоименој представи, у којем тумачи енергичну, помало непредвидиву професорку која учествује у „судару” друштвених миљеа и кроз хумор, уз остале ликове, отвара причу о идентитету, пореклу и љубави која брише границе. Истовремено, у серији „Извор”, која се викендом од 20 часова емитује на каналу РТС 1, враћа се познатом простору, улози жене из народа, мајке и чувара породичних корена. У разговору за „Дневников” ТВ магазин увек срдачна глумица Нела Михаиловић говори о новим улогама, генерацијским разликама, снажним женским карактерима које воли да тумачи, али и о томе како је први пут пред камерама запевала.
Ваш лик у филму „Спортско срце” веома је упечатљив и покреће низ догађаја између две породице из различитих друштвених миљеа. Колико вам је било занимљиво да градите такав карактер и шта публика може да очекује од ове приче?
– У овом филму дешава се судар неких различитих светова и, чини ми се, његова порука је да кад је љубав права, она мири сваку различитост. Момак, чије је отац дипломата са Дедиња, заљубљује се у Мају, чији је тата власник печењаре у Горњем Земуну. Мој лик, та луда адвокатица и професорка, врло је занимљива и инспиративна жена (смех) и директна. Води се оним: „Што на уму, то на друму”. Она покушава да власника печењере направи „на нормалног” (смех). Та професорка тврди да он, заправо, треба да буде „ненормалан”, у односу на оно што је кад мисли да је нормалан (смех). И ту креће један заплет уз много комичних ситуација, духовитих реплика. Оквир свега је, заправо, једна врло емотивна, лепа и топла прича о љубави између двоје младих, љубави оца према ћерки уз подцртавање шта је све један отац спреман да уради за своју ћерку да би је усрећио.
Чини се да филм отвара и тему идентитета и тога колико заправо можемо да побегнемо од сопственог порекла и онога што носимо у себи. Колико је то важно за развој ликова?
– Наравно. Деца у себи ипак носе крв својих родитеља. И од гена се тешко бежи. Маја, чији је тата власник печењаре, завршила је школе у Лондону. Али носи ген свога оца и у томе, заправо, нема ничег лошег. Напротив, она носи једну правичност у себи и суштинску страст према животу и искрености. Мрзи фолирање. И кад се суочи са тим фолирањем, а фолирања има и у односу између мајке и сина на супротној страни, Маја врло бурно реагује. Тако да све исплива на површину кад-тад, колико год нешто скривали, колико год се правили да смо нешто друго.
Филм, осим љубавне приче, отвара и тему генерацијских разлика. Колико ви примећујете тај јаз између генерација данас?
– Генерацијски јаз могуће да постоји између старије екипе и двоје младих који су центар приче и њихова љубав. Тај јаз увек постоји, ја гледам моје ћерке - оне другачије живе и одрастају. Тај јаз је, чини ми се, данас огроман. Ја сам одрастала уз два програма на телевизији, а оне имају милион канала и одрастају уз мобилни телефон, а ја га добила после своје тридесете. То су неке велике разлике у поимању и света у коме живимо, а и живота. Међутим, чињеница је да је оно што је и даље, ипак, темељ свега, јесте васпитање, те тако, те млађе генерације ипак неке вредности, без којих живот није смислен, уче у кући.
У филму има доста стереотипних приказа карактера, па чак и односа. Могу ли се гледаоци кроз комедију лакше суочити са својим предрасудама?
– Верујем да могу. Мајстор тешких тема кроз комедију је, на пример, писац Душан Ковачевић. У таквим темама неопходно је олакшање, које се увек дешава кроз хумор и комедију, да бисмо лакше прихватили све оно што је на супротној страни, што је тешко и понекад трагично. И мислим да овај филм носи то.
Острашћени сам навијач
Какво је ваше срце када се прати спорт? Је л' стаје или се убрзава?
– Ја волим спорт, мој тата је био дифовац. Одувек сам гледала спорт, можда чак и онда кад нисам хтела, јер се у нашој кући редовно пратио. Навијач сам и то острашћен, а и док сам се бавила спортом била сам срчана. И наравно да сам волела да побеђујем (смех).
Ваша јунакиња подсећа на енергичну Живану из серије „Стижу долари”. Колико вам је пријао повратак таквим снажним и „опаснијим” женским ликовима?
– Да, јесте, јер је у међувремену било гомила неких нежних, топлих мајки. Прија ми, како да не. Ја и више волим да играм такве ликове. Заправо, могли бисмо повезати ту Живану и професорку енергичношћу које обе имају. То су снажне жене, јарких боја. Опет су оне и различите, професорка воли кафану, пиће и иће. Она, као да дом осећа у тој кафани. С друге страна, Живана је била власница кафане, али мајка која је стуб и кафане и породице Љутић.
Управо један, бар наизглед, топао лик поново играте и у серији „Извор” која се тренутно емитује на РТС-у. Колико је ова „жена из народа” другачија од осталих које сте играли?
– Ја сам толико тих мајки одиграла у неких 30 година колико сам у глуми... И ова улога носи нешто што је заједничко за све њих - да је мајка, стуб породице, да је као квочка која штити своје пилиће, неко ко има један ауторитет, строгост, а с друге стране и нежност и мајчинску љубав према сину. Бригу да не напусти своје гнездо, тј. село у које су и мајка и отац цео свој живот уложили. Та брига и мука да задржи сина је у коренима села. То јесте једна од порука - да се вратимо селу и да га сачувамо, да се подсетимо на све његове дражи.
Како вам се као гледаоцу допала ова серија?
– Мислим да је то једна породична серија која ће да привуче један већи аудиторијум и да ће људи да уживају. Емотивна, лепа прича, има и доста хумора, мелодрамских момената. Мислим да је написана узбудљиво и да је врло могуће да се серија настави и кроз другу сезону. У старту је било приче о томе, јер кад год се уради десет епизода увек је у плану у продуцентској глави да ће бити још десет. Сви се надамо да ће бити тако, али зависи и од гледаности и од тога како ће се серија прихватити код гледалаца.
Да ли бисте и данас били спремни да урадите нешто због љубави због чега би се изгубила глава, као што то чине два главна млада лика?
– Ја сам то урадила пре скоро 30 година и нисам се покајала. Сада немам потребу за тим, али, шалу на страну, свакако је ова серија по ко зна који пут показала да, без обзира на то колико је суров свет у коме живимо, љубав, упркос свим разликама може да победи.
Како вам се допала идеја да запевате у првој епизоди?
– Први пут певам пред камерама, имала сам прилику да певам у позоришту у представама, али није то мој терен, нисам ја ту тако сигурна, као што сам сигурна у глуми, али, ето, пристала сам на то и океј је. Задовољна сам. Нећу више певати у серији, али неко други хоће, нећу откривати ко. Сада знам да, ако пропаднем као глумица, могу у певачице (смех).
Да ли сте ви одабрали баш песму „Пала ћуприја”?
– Не, то је тим бирао. Мислим да је лепа песма, певљива је, улази у уши, Гоца Стојићевић је дивна, величанствена певачица и не бих се поредила са њом.
Владимир Бијелић
