U karijeri odigrala raznolike uloge
DANICA RISTOVSKI igra STROGU MONAHINJU u novoj seriji pa se KROZ SUZE PRISETILA SVOJE PRIJATELJICE koja je otišla u manastir: „Ona se radovala, a mi smo se od nje opraštali”
Glumica Danica Ristovski jedna je od onih koja je svoj talenat uvek koristila kao prostor u kojem se, kroz različite likove koje je igrala, susreću snaga i krhkost, disciplina i intuicija, lucidnost i duboka ljudska radoznalost.
Tokom decenija na pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj sceni, Danica je tumačila niz različitih uloga u drugačijim žanrovima. Tako i ove zime publika ima priliku da je gleda u tri potpuno različita, a suštinski povezana sveta: kao frizerku Slavicu u filmu „Saučesnici“, ženu čija sudbina otvara bolna pitanja odgovornosti i kompromisa, potom kao strogu i misterioznu mati Efimiju u seriji „Zvaćeš se Varvara“, koja nosi znanje i teret tuđih sudbina, kao i u telenoveli „Nasledstvo“, u ulozi koja bez zazora zadire u tamne strane ljudske prirode. Razgovor sa Danicom Ristovski vodi nas kroz te transformacije - od svetovnog do duhovnog, od slabosti do izbora, ali i kroz njen lični pogled na glumu kao umetnost demistifikacije, suočavanja i neprekidne potrage za istinom, koliko god ona bila neudobna. Na početku razgovora za „Dnevnikov” TV magazin Danica Ristovski najpre govori o transformaciji frizerke u filmu „Saučesnici”.
– Ona doživljava transformaciju iz jednog „običnog” života, čak i kolotečine, posle ekscesa, pogibije njenog muža, ona odlučuje da prihvati ponudu da lažno svedoči o saobraćajnoj nesreći u kojoj je izgubio život i da tako dobije novi frizerski salon. Iz jednog bednog salončića ona prelazi u veliki, a to će, baš kao i transformaciju u njenom karakteru, gledaoci videti u seriji koja je takođe snimljena. Imala sam priliku više puta da čujem, a i da vidim, ljude koji su tokom života bili u situaciji i prinuđeni, čak, zbog životnih okolnosti, da nešto previše trpe i prilagođavaju se u trenucima teških bolesti ili neke druge neočekivane promene, koja izaziva kod njih grižu savesti. Oni su ljuti, postaju agresivni, a tako je i sa frizerkom koju igram. To se u filmu ne vidi, ali u seriji hoće. Ona prihvata drugi život, smatra da joj to pripada, da je bila dobra žena, istrpela svašta pored muža koji je, nažalost, bio alkoholičar. Ja njenu transformaciju ne opravdavam, naravno, ali, eto, ako bismo analitički pristupili, to bi bila radikalna promena – priča nam Danica Ristovski.
U intervjuima ističete da ovaj film govori o demistifikaciji ljudske prirode. S tim u vezi, da li vas je nešto, možda, u ljudskoj prirodi posobno iznenadilo, šokiralo ili razočaralo pri radu na ovom filmu?
– Ništa me nije iznenadilo, zato što je u umetnosti sve prepuno životnim ekscesima. Mi često zažmurimo, racionalizujemo, da bismo lakše živeli. Kad je čovek slab on svemu pribegava. I okoreli kriminalci se kriju iza vere, imaju naočigled mir u porodici, a to su sve lažni eskapizmi. Istina je surova i drugačija. Smatram da kroz život prolazimo različite faze, dolazimo u situacije koje nije lako prebroditi, ali zato smo, valjda, ljudi. A dužnost nam je da kao ljudi imamo neku minimalnu čovečnost u odnosu jedni prema drugima, pogotovo kad je u pitanju porodica.
Koliko vam je bilo zanimljivo da se nađete u jednom potpuno drugačijem projektu od svega što smo do sada gledali kod nas, kao što je serija „Zvaćeš se Varvara” i kako ste se pripremali za ulogu monahinje?
– U seriji ima više tokova priče i junaci se međusobno prepliću kroz flešbekove i različite događaje koji su uslovili da se upoznaju pa da se raziđu, a neki i da ostanu zajedno. Ima i tragičnih trenutaka. Dobro sam se pripremila za tu ulogu, bila sam oduševljena kada sam pročitala epizode i presrećna što ću igrati baš mati Efimiju, koja, smatram bar, do sada nije viđena u našim serijama. Čitala sam mnogo životnih priča monahinja, a, sa obzirom na to da su skoro sve one u seriji imale neka traumatična iskustva, sa rediteljem Dejanom Zečevićem sam se dogovorila da je moja monahinja otišla u manastir zato što je osećala potrebu u sebi, zato što je to želela, a ne zato što je imala neku traumu.
Zašto ona onda deluje tako stroga?
– Zato što je morala da pronađe neku distancu da bi istrpela sudbine junaka sa kojima je u manastiru, a koje ona jedina zna. Oni ne znaju ništa o njoj. Sem da je bila frizerka u svetovnom životu. Eto kakva slučajnost, baš kao u „Saučesnicima” (smeh). Ona, zapravo, njima pomaže, uči ih životu, govori o tome šta je sveto, šta je dobro. Ona u seriji kaže da je iznad ljubavi jedino sloboda koju Bog daje. To znači da svaka monahinja ima pravo da odluči da li će ostati u manastiru, kako će živeti, da li će otići posle izvesnog vremena. Ako ostane, onda treba da shvati, što se odnosi na sve ljude, da, niko ni za koga ne treba da uradi nešto po svaku cenu. Ni za volju, ni za čast. Svaki čovek je za sebe u suštini Bog. Po ljubavi, po dobroti, po životnom cilju, misiji. Sad sve zavisi šta ko sebi postavi za cilj.
Rekli ste da ste dosta istraživali za ovu seriju. Jeste li imali možda i dodira sa nekom monahinjom baš za potrebe ovog snimanja?
– Ja sam, igrom slučaja, prisustvala činu monašenja. Sestra jedne moje prijateljice se zamonašila. Ona se tome radovala, a mi smo se svi od nje opraštali. Ona se tada venčavala sa Hristom, što je ritual, a mi smo je ispraćali. I na kraju tog čina ona je prolazila pored svih nas, mi smo je pitali kako se zove, a ona nam je govorila svoje novo ime. To je bilo vrlo emotivno za sve nas. Ona je i dan-danas u manastiru. Našla je svoj mir. Ona je inače slikarka, ja sam je poznavala i mogu da razumem njenu odluku. I crkva je kao pozorište, sveštenik kad obavlja službu je takođe „na sceni”, ali govori nam nešto drugo. Uči nas, priprema. Isto kao i profesor u školi ili mi glumci u pozorištu. Baš sam čitala skoro da su koreni prve psihologije zapravo ispovedenja svešteniku. Tako da sve je u životu povezano.
Avantura telenovela kao veliki glumački trening
Trenutno se emituje i serija „Nasledstvo” u kojoj igrate jednu opasnu majku. Šta vam je rad na telenovelama doneo?
– Igram Žanku Žeravicu i presrećna sam zbog te uloge, jer me je bacila potpuno u neku moju nesputanu maštariju (smeh), u želju za komikom. Dosta sam igrala dramske uloge, a vapila sam da igram nešto ovakvo. U suštini ona je blesava, nema grižu savesti. Najgori lik u celoj seriji (smeh). Bezobrazna, ne voli sina. Trči za novcem. I za snimanje te serije se veoma ozbiljno pripremam. Uvek je važno da je glumac prisutan na setu, a sada, kada se tako brzo radi vi nemate odmora. Nema stajanja. Smišlja se uveče, zovemo se, dogovaramo se. Osmišljavamo mizanscen, detalje, rekvizite, a najvažnije je da se pomeri način mišljenja, da se sagleda svaka uloga, a ova pogotovo. Tako pomerate način mišljenja i prihvatanja, komunikacije. Na taj način se i pravi jedna takva, vratolomna, blesava uloga, koja je bez straha, bez zadrške. Naravno, sve mora da ima meru. Ali do kraja. Ta uloga je za mene pisana. Radim sa kolegama sa kojima sam već radila telenovele. Presrećna sam što sam imala tu sreću da krenem u avanturu telenovela. To je veliki glumački trening.
Imali ste tu sreću da igrate neke potpuno pomerene uloge. Koliko su vas ta iskustva, ulazeći u različite cipele, obogatila privatno?
– Da. Dijapazon mojih uloga je bio različit. To je sve u meni. Zver je u meni i čuči (smeh). Nekada skoči, a nekada se pritaji. To su različiti filteri, mašta i ono što vi nosite u sebi kao glumac.
Karijeru ste počeli još sedamdesetih godina, ali pravi pik doživeli ste tek nedavno, sa hiperprodukcijom serija i filmova. Da li mislite da su vam se veliki projekti dogodili baš onda kada je trebalo, kada ste sazreli i glumački i privatno?
– Moj prvi film je bio „Užička republika” (smeh). Ja sam tada bila amater, nisam ni studirala, imala sam 18 godina, otišla na kasting i dobila da igram neku seljančicu (smeh). Dobre uloge uvek dođu u pravo vreme i istina je, tako se dogodilo, da igram sve te različite uloge. U „Drim timu” sam, na primer, igrala sportsku komentatorku, ali, moram da kažem da meni takve uloge i pripadaju. Na prvi pogled, ja sam jednostavna, ali, znate, kad zaronim u svoju maštu i moje glumačko biće, tu ima svega. I ja sam presrećna što sve to mogu da pokažem. I uvek se radujem i uživam. Bilo bi mi dosadno da igram uvek nešto slično.
Vladimir Bijelić
