У каријери одиграла разнолике улоге
ДАНИЦА РИСТОВСКИ игра СТРОГУ МОНАХИЊУ у новој серији па се КРОЗ СУЗЕ ПРИСЕТИЛА СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉИЦЕ која је отишла у манастир: „Она се радовала, а ми смо се од ње опраштали”
Глумица Даница Ристовски једна је од оних која је свој таленат увек користила као простор у којем се, кроз различите ликове које је играла, сусрећу снага и крхкост, дисциплина и интуиција, луцидност и дубока људска радозналост.
Током деценија на позоришној, филмској и телевизијској сцени, Даница је тумачила низ различитих улога у другачијим жанровима. Тако и ове зиме публика има прилику да је гледа у три потпуно различита, а суштински повезана света: као фризерку Славицу у филму „Саучесници“, жену чија судбина отвара болна питања одговорности и компромиса, потом као строгу и мистериозну мати Ефимију у серији „Зваћеш се Варвара“, која носи знање и терет туђих судбина, као и у теленовели „Наследство“, у улози која без зазора задире у тамне стране људске природе. Разговор са Даницом Ристовски води нас кроз те трансформације - од световног до духовног, од слабости до избора, али и кроз њен лични поглед на глуму као уметност демистификације, суочавања и непрекидне потраге за истином, колико год она била неудобна. На почетку разговора за „Дневников” ТВ магазин Даница Ристовски најпре говори о трансформацији фризерке у филму „Саучесници”.
– Она доживљава трансформацију из једног „обичног” живота, чак и колотечине, после ексцеса, погибије њеног мужа, она одлучује да прихвати понуду да лажно сведочи о саобраћајној несрећи у којој је изгубио живот и да тако добије нови фризерски салон. Из једног бедног салончића она прелази у велики, а то ће, баш као и трансформацију у њеном карактеру, гледаоци видети у серији која је такође снимљена. Имала сам прилику више пута да чујем, а и да видим, људе који су током живота били у ситуацији и принуђени, чак, због животних околности, да нешто превише трпе и прилагођавају се у тренуцима тешких болести или неке друге неочекиване промене, која изазива код њих грижу савести. Они су љути, постају агресивни, а тако је и са фризерком коју играм. То се у филму не види, али у серији хоће. Она прихвата други живот, сматра да јој то припада, да је била добра жена, истрпела свашта поред мужа који је, нажалост, био алкохоличар. Ја њену трансформацију не оправдавам, наравно, али, ето, ако бисмо аналитички приступили, то би била радикална промена – прича нам Даница Ристовски.
У интервјуима истичете да овај филм говори о демистификацији људске природе. С тим у вези, да ли вас је нешто, можда, у људској природи пособно изненадило, шокирало или разочарало при раду на овом филму?
– Ништа ме није изненадило, зато што је у уметности све препуно животним ексцесима. Ми често зажмуримо, рационализујемо, да бисмо лакше живели. Кад је човек слаб он свему прибегава. И окорели криминалци се крију иза вере, имају наочиглед мир у породици, а то су све лажни ескапизми. Истина је сурова и другачија. Сматрам да кроз живот пролазимо различите фазе, долазимо у ситуације које није лако пребродити, али зато смо, ваљда, људи. А дужност нам је да као људи имамо неку минималну човечност у односу једни према другима, поготово кад је у питању породица.
Колико вам је било занимљиво да се нађете у једном потпуно другачијем пројекту од свега што смо до сада гледали код нас, као што је серија „Зваћеш се Варвара” и како сте се припремали за улогу монахиње?
– У серији има више токова приче и јунаци се међусобно преплићу кроз флешбекове и различите догађаје који су условили да се упознају па да се разиђу, а неки и да остану заједно. Има и трагичних тренутака. Добро сам се припремила за ту улогу, била сам одушевљена када сам прочитала епизоде и пресрећна што ћу играти баш мати Ефимију, која, сматрам бар, до сада није виђена у нашим серијама. Читала сам много животних прича монахиња, а, са обзиром на то да су скоро све оне у серији имале нека трауматична искуства, са редитељем Дејаном Зечевићем сам се договорила да је моја монахиња отишла у манастир зато што је осећала потребу у себи, зато што је то желела, а не зато што је имала неку трауму.
Зашто она онда делује тако строга?
– Зато што је морала да пронађе неку дистанцу да би истрпела судбине јунака са којима је у манастиру, а које она једина зна. Они не знају ништа о њој. Сем да је била фризерка у световном животу. Ето каква случајност, баш као у „Саучесницима” (смех). Она, заправо, њима помаже, учи их животу, говори о томе шта је свето, шта је добро. Она у серији каже да је изнад љубави једино слобода коју Бог даје. То значи да свака монахиња има право да одлучи да ли ће остати у манастиру, како ће живети, да ли ће отићи после извесног времена. Ако остане, онда треба да схвати, што се односи на све људе, да, нико ни за кога не треба да уради нешто по сваку цену. Ни за вољу, ни за част. Сваки човек је за себе у суштини Бог. По љубави, по доброти, по животном циљу, мисији. Сад све зависи шта ко себи постави за циљ.
Рекли сте да сте доста истраживали за ову серију. Јесте ли имали можда и додира са неком монахињом баш за потребе овог снимања?
– Ја сам, игром случаја, присуствала чину монашења. Сестра једне моје пријатељице се замонашила. Она се томе радовала, а ми смо се сви од ње опраштали. Она се тада венчавала са Христом, што је ритуал, а ми смо је испраћали. И на крају тог чина она је пролазила поред свих нас, ми смо је питали како се зове, а она нам је говорила своје ново име. То је било врло емотивно за све нас. Она је и дан-данас у манастиру. Нашла је свој мир. Она је иначе сликарка, ја сам је познавала и могу да разумем њену одлуку. И црква је као позориште, свештеник кад обавља службу је такође „на сцени”, али говори нам нешто друго. Учи нас, припрема. Исто као и професор у школи или ми глумци у позоришту. Баш сам читала скоро да су корени прве психологије заправо исповедења свештенику. Тако да све је у животу повезано.
Авантура теленовела као велики глумачки тренинг
Тренутно се емитује и серија „Наследство” у којој играте једну опасну мајку. Шта вам је рад на теленовелама донео?
– Играм Жанку Жеравицу и пресрећна сам због те улоге, јер ме је бацила потпуно у неку моју неспутану маштарију (смех), у жељу за комиком. Доста сам играла драмске улоге, а вапила сам да играм нешто овакво. У суштини она је блесава, нема грижу савести. Најгори лик у целој серији (смех). Безобразна, не воли сина. Трчи за новцем. И за снимање те серије се веома озбиљно припремам. Увек је важно да је глумац присутан на сету, а сада, када се тако брзо ради ви немате одмора. Нема стајања. Смишља се увече, зовемо се, договарамо се. Осмишљавамо мизансцен, детаље, реквизите, а најважније је да се помери начин мишљења, да се сагледа свака улога, а ова поготово. Тако померате начин мишљења и прихватања, комуникације. На тај начин се и прави једна таква, вратоломна, блесава улога, која је без страха, без задршке. Наравно, све мора да има меру. Али до краја. Та улога је за мене писана. Радим са колегама са којима сам већ радила теленовеле. Пресрећна сам што сам имала ту срећу да кренем у авантуру теленовела. То је велики глумачки тренинг.
Имали сте ту срећу да играте неке потпуно померене улоге. Колико су вас та искуства, улазећи у различите ципеле, обогатила приватно?
– Да. Дијапазон мојих улога је био различит. То је све у мени. Звер је у мени и чучи (смех). Некада скочи, а некада се притаји. То су различити филтери, машта и оно што ви носите у себи као глумац.
Каријеру сте почели још седамдесетих година, али прави пик доживели сте тек недавно, са хиперпродукцијом серија и филмова. Да ли мислите да су вам се велики пројекти догодили баш онда када је требало, када сте сазрели и глумачки и приватно?
– Мој први филм је био „Ужичка република” (смех). Ја сам тада била аматер, нисам ни студирала, имала сам 18 година, отишла на кастинг и добила да играм неку сељанчицу (смех). Добре улоге увек дођу у право време и истина је, тако се догодило, да играм све те различите улоге. У „Дрим тиму” сам, на пример, играла спортску коментаторку, али, морам да кажем да мени такве улоге и припадају. На први поглед, ја сам једноставна, али, знате, кад зароним у своју машту и моје глумачко биће, ту има свега. И ја сам пресрећна што све то могу да покажем. И увек се радујем и уживам. Било би ми досадно да играм увек нешто слично.
Владимир Бијелић
