Братски фудбалски „дрим тим”, се кроз 14 епизода, насталих у продукцији компаније „Телеком Србија” и „Zillion filma”, сусреће са различитим ликовима који ће се наћи на путу ка том наизглед недостижном циљу. Једна од њих је и спортска коментаторка Јованка Канађанин, коју је веома срчано илустровала првакиња Београдског драмског позоришта - глумица Даница Ристовски. Како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин прослављена уметница испричала, главни адут ове серије, у односу на друге које се тренутно емитују на домаћим каналима, јесте љубав.
– „Дрим тим” духовито, неочекивано, шармантно, кроз карневалску поворку ликова слави љубав - у породици, према спорту, међу пријатељима. Буди такмичарски дух. Скреће пажњу да наизглед мали животи садрже велико богатство кад верују у своје визије и амбиције – рекла је у разговору за наш лист глумица Даница Ристовски.
У серији „Дрим тим“ вас гледамо у занимљивој улози спортске коментаторке Јованке Канађанин. Колико вам је ова улога била изазовна на прво читање и како сте се за овај лик припремали?
– Први сусрет са новом улогом за мене је увек свечани процес у којем уживам, без обзира на жар. Када смо се Јованка Канађанин и ја „упознале”, одмах сам препознала спој усамљеничке рањивости и дивље решености да промени живот. У комуникацији са људима је брутално искрена и често баш због те искрености у дијалогу, ненамерно увредљива, једноставно, не фолира се. Пошто је била татин син после три ћерке, отац ју је увео у свет фудбала, пратила је трећу лигу и чак играла као крило, бек, халф. Ток њене животне приче се мења кад добије посао као спортски коментатор Звездарског радија и шансу да преноси необичну пријатељску утакмицу Булбулдерца - наши против наших: „два тима од истих родитеља, брат на брата, Србин на Хрвата”. Тако се упознаје са породицом главног јунака Илије Ике Срдића. Из свог микроуниверзума полако се уклапа у нови живот, па чак налази и сродну душу.
У серији се појављује доста младих глумаца. Какво је ваше искуство у раду са њима? Мислите ли да млађи глумци доприносе свежини домаћих остварења?
– Млади, добри глумци су неопходни као еликсир и регенерација глумачког миљеа. У нашој серији многи су добили прву шансу, сви су били вредни, спремни, креативни, дали су све од себе. Било ми је велико задовољство што сам их упознала. Надам се да ће их серија „Дрим тим” „дегажирати” у нове пројекте и да ће се са радошћу сећати мастеркласа којем су, играјући у нашој серији са великим глумцима, присуствовали.
У серији играте заједно са члановима породице. Јесте ли се показали као прави „дрим тим” на сету? Како правите дистанцу и раздвајате породичне односе од посла на самом сету, а опет успевате да им будете подршка?
– Апсолутно јесмо тако што је свако био концентрисан на свој посао, професионално и одговорно, што се подразумева. Снимање серије или филма је финиш дуготрајних и темељних припрема, најпријатнија, најкреативнија фаза рађања уметничког дела. Она такође захтева добар план, исто као и припреме и постпродукција. Наша продуцентска кућа „Zillion film”, основана 1996. године, позната је по великим успешним филмовима, серијама и копродукцијама у Србији и региону, по критеријуму који мења стандард, што потврђују бројне награде. Последње у низу су две награде, Златни витез за најбољи филм и најбољу мушку улогу на 29. међународном филмском фестивалу у Севастопољу 2020. које је освојио филм „Краљ Петар Први” у режији Петра Ристовског са Лазаром Ристовским у главној улози.
Будући да сте недавно прележали коронавирус, колико је то искуство утицало на ваш живот и шта сте из те ситуације научили?
– Два пута сам успевала да „побегнем“ корони, иако сам била у директном контакту са колегама које су се разболеле. Трећи пут нисам. Ситуација је диктирала да будем сама у изолацији 35 дана. Није било лако. Болест је комплексна, тешка, још увек сам на кардиолошкој терапији. Ноћима нисам могла да спавам што ми је додатно отежавало оздрављење. Корона ме је научила да више ценим себе и своје здравље и да сама тражим начине како ћу се заштити да „дуже трајем” и уживам у свему што ми живот још нуди. Не желим да будем савршена, већ здрава и задовољна.
Гледамо вас и у серији „Игра судбине”, која је доживела велику популарност. По чему сте најсличнији Лили коју тумачите у серији?
– По енергији, радозналости, транспарентности, оданости и љубави према породици, а богами и по тврдоглавости. Као дете из професорске породице поштујем и волим ред, посвећеност, дисциплину. Имала сам среће да у 2020. играм две различите фантастичне улоге, чак сам два месеца снимала и паралелно, што потврђује да добар план и посвећеност, концентрација и глумачка слобода дају вредне резултате уз „малу помоћ пријатеља”: сценаристе „Игре судбине” Жарка Јокановића који ме је предложио за кастинг за улогу Лиле, Милоша Радовића сценаристе „Дрим тима”, редитеља Дејана Зечевића, свих колега са којима сам делила кадар у обе серије.
Мислите ли да је живот некада заиста игра судбине?
– Верујем да се сваки човек кроз живот „игра” својом судбином и у позитивном и у негативном смислу, тако што прави изборе, доноси одлуке, бира приоритете. Оног часа кад је слаб или немоћан да утиче на одређени ток догађаја, био он природан или не, мири се са судбином као натприродном силом да би, ако је могуће, лакше живео.
Имајући у виду да је пандемија коронавируса зауставила рад позоришта у земљи, а да сте ви веома активни на „даскама”, недостаје ли вам интеракција са публиком на сцени?
– Недостају ми и публика и тишина пред почетак представе, енергија и занос којим публика представу прати, ако је добра (смех), аплауз, дружење са појединим колегама. Али, 24. децембра у мом Београдском драмском позоришту баш због короне или можда упркос њој, у празној сали, одиграли смо нашу култну представу „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића у режији Бобана Скерлића. Први пут код нас у Србији онлајн пренос! Била је то једна од најбољих одиграних представа, гледала је публика у 527 градова широм света. Те вечери, иако је сала била празна, у нашем позоришту био је цео свет! Аплауз су биле многобројне поруке преко друштвених мрежа - искрене и надахнуте, које су стизале са свих континената од Владивостока до Чикага.
Владимир Бијелић
Фото: Вук Папић
