Intervju
NE IDEM KROZ KUHINJU PEVAJUĆI I SKAČUĆI Voditeljka Nataša Pavlović o IZAZOVIMA televizije i PODRŠCI ženama
Omiljena emisija brojnih gledalaca „Praktična žena” se, zajedno sa svojim prepoznatljivim licem - voditeljkom Natašom Pavlović, vratila na velika vrata Prve televizije.
U novom ciklusu, ova zabavna emisija na programu je svakog radnog dana u 16 časova, nastavljajući da neguje vrednosti koje je publika godinama volela - uz osveženja koja prate duh vremena. U intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin, Nataša je iskreno govorila o svom profesionalnom putu, izazovima koje televizijski format donosi, ali i o novim projektima. Vratila se u sećanje na prvi susret sa scenom još u detinjstvu, kada je, po sopstvenim rečima, prvi put „osetila da je na svom terenu”, ne iz ambicije, već iz duboke, instinktivne pripadnosti.
– Ja sam osetila da sam na „svom terenu” još kad sam bila mala. Kada sam prvi put videla pozorište, znala sam da je to moj teren. Prvi put kada sam ušla u Hrvatsko narodno kazalište, pošto sam tada živela u Zagrebu, i kada sam videla scenu, osetila sam pripadnost - nešto što je izašlo iz mene bez ikakvih motiva ili razloga. Nisam znala da li ću se baviti glumom ili nečim drugim, ali taj osećaj je bio jasan. Znam da me je Ivan Bekjarev jednom pitao šta ti se sviđa u svemu tome, a ja sam rekla da ne znam. On je na to rekao da to znači da mi se istinski sviđa, da nisam tu iz nekog interesa ili iz drugih razloga. Tako sam to znala još pre bilo koje televizijske emisije - istakla je Nataša na početku našeg razgovora.
Šta se u novom ciklusu „Praktične žene” na Prvoj promenilo, a šta ste želeli da ostane isto, jer publika to prepoznaje i voli?
– Mi imamo, manje-više, uvek isti koncept i ista je produkcijska kuća, koja emisiju postavlja na različite televizije. Sam koncept se s vremena na vreme malo menja - sada smo već na jedanaestoj sezoni - ali suština ostaje ista. Donekle ga prilagođavamo tome šta publika želi da gleda, jer stalno pratimo reakcije i u velikoj meri nas oni usmeravaju, ali, naravno, ne po svaku cenu. Trudimo se da sačuvamo te lepe, naše, porodične vrednosti, a istovremeno da prikažemo i jednu modernu, savremenu ženu. Na neki način nastojimo da pomirimo tradicionalno i moderno - da idemo u korak s vremenom, ali da zadržimo kvalitet i sve te vrednosti koje smo od početka negovali.
Vaša emisija nosi toplinu doma - šta mislite da televizija može da uradi što društvene mreže ne mogu i obrnuto?
– Vremena su se baš promenila. Mladi skoro da uopšte ne gledaju televiziju, i to je jednostavno tako. To nije trend samo kod nas, već je svuda u svetu isto, i tu mi zapravo malo šta možemo da uradimo. Danas postoji mogućnost vraćanja programa unazad, što ranije nije bilo, pa mlađa publika radije gleda onda kada njoj odgovara, a ne da se prilagođava terminu koji televizija odredi. Sve više se ide i ka tom konceptu da televizije budu strogo profilisane za određene, da upotrebim reč sa društvenih mreža, niše. Verujem da u budućnosti neće postojati ovako šarenolike televizije, već će jedna biti samo za filmove, druga samo za serije, treća isključivo za zabavni program i tako dalje. Na taj način stvoriće svoje ciljne grupe, a to je nešto što na društvenim mrežama već postoji. Po mom mišljenju, ovaj kolažni, šareni tip televizije nestaće sa starijom generacijom. Prednost društvenih mreža je u tome što u svakom trenutku možete da dobijete informaciju ili da gledate ono što baš tada želite. Najpopularniju emisiju na svetu možete pronaći na svim platformama, videti njene isečke, ili brzo doći do neke korisne informacije. Naravno, tu postoji i šteta o kojoj se mnogo govori, svako može da plasira neproverenu informaciju kao da je potpuno relevantna, a šire mase često više veruju upravo takvim, lako dostupnim sadržajima koji ponekad odu i u praznoverje.
Jednom prilikom ste rekli da „Praktična žena” nije savršena, već normalna žena koja uspeva da balansira u svemu što je okružuje. Šta vam je najteže da u poslu balansirate? Da li je to kreativnost, odgovornost prema publici, ritam televizijske produkcije ili nešto drugo?
– Najteže mi pada da održim nivo energije tokom celodnevnih snimanja. Nikada ne želim da se moje trenutno neraspoloženje ili brige koje nosim vide, jer je emisija pre svega zabavnog formata. A kada snimanje traje po ceo dan, što je često slučaj, to postaje i fizički i mentalno naporno. Potrebno je imati koncentraciju, voditi razgovore, znati u kom trenutku šta da kažeš i kako da podstakneš sagovornike. U samoj emisiji imam malo više energije nego što je to u stvarnom životu. Ne idem, naravno, kroz kuhinju pevajući i skačući, to nije prirodno, mada mi se ponekad desi kada sam sa decom. Ali u emisiji to radim gotovo ceo dan, namerno naglašeno, kako bi na televiziji izgledalo življe i energičnije. Taj deo mi je energetski najteži, jer me iscrpi do te mere da na kraju dana jedva imam snage da izgovorim reč. Što se samih priprema tiče, one mi nisu teške. Javlja se mnogo ljudi, pa uvek imamo pregršt zanimljivih sadržaja koje možemo da stavimo u emisiju. Uz to, ekipa je već dobro uhodana, tako da taj deo zaista nije problem.
Nedavno ste pokrenuli platformu „Woman Net”. Šta je bio ključni trenutak kada ste osetili potrebu da napravite platformu posvećenu ženama i njihovim iskustvima?
– Već deset godina sam u stalnoj komunikaciji sa ženama, mnoge prolaze kroz moj život i uvek sam bila stava da treba da pomažemo jedna drugoj. Ne volim onu žensku surevnjivost i animozitete, više volim kada smo jedna drugoj drug i podrška. Ono što sam uočila da nedostaje jeste sveobuhvatan pristup i prava podrška. Iz mog iskustva, bilo da su u pitanju teške životne situacije, periodi gojaznosti, razvodi, menopauza ili nešto drugo, žene često same prolaze kroz sve to, a nemaju uvek nekog relevantnog stručnjaka kome bi se obratile. Danas na društvenim mrežama mogu da podele svoje iskustvo sa drugim ženama, ali tu se javlja problem: ko je zaista stručnjak? Primetila sam da ima mnogo samozvanih i neproverenih „stručnjaka”, pa žene lutaju od jednog do drugog i često ne znaju kome da veruju. Zato sam poželela da napravim platformu koja će spojiti proverene stručnjake - one kojima bih se i sama obratila - sa velikom zajednicom žena kojima je podrška zaista potrebna i koje to već traže. Na toj mreži bi žene dolazile u prave ruke, a uz to bi, kroz onlajn programe, imale i podršku ostalih žena koje prolaze kroz iste izazove.
Ne dajem savete, ali mogu biti oslonac
Da li smatrate da žene danas više nego ranije imaju potrebu za sigurnim prostorima, kao što je vaša platforma, gde mogu otvoreno govoriti o svojim iskustvima ili je pak ta potreba samo danas vidljivija?
– Vidljivija je. Danas su žene ipak otvorenije i lakše im je kada čuju iskustvo neke druge, to ih ohrabri da se i same otvore. Kad se vratim na sebe, pre dvadeset godina, kada svega toga nije bilo, meni bi zaista bilo mnogo lakše da sam imala takvu podršku. Imala sam prijateljice, ali one nisu mogle da znaju sve, niti su prolazile baš ono što sam ja u tom trenutku proživljavala. Danas je sve otvorenije, pa se žene više ohrabruju da progovore i meni je zbog toga zaista drago. Samo je važno da ne odemo u drugu krajnost - to što danas otvoreno pričamo o svemu ne znači da smo svi stručni. Ja, na primer, ne volim da nekoj ženi dajem stručne savete. Mogu da joj budem podrška, oslonac, ali ništa više od toga.
Šta mislite da bi „mlada Nataša iz Zagreba” rekla „današnjoj Nataši sa karijerom i porodicom” i obrnuto - na šta bi bila najponosnija, a šta bi možda zamerila?
– Kao veoma mlada, morala sam da pređem sa ijekavice, odnosno hrvatskog, na srpski jezik, a u početku nisam znala ni da izgovorim „č”, „ž” i „š”. Šuškala sam i zato sam dugo morala da radim sa logopedom. To je bilo vreme puno suza, a jedan čovek mi je na BK televiziji tada rekao: „Sve je to super, ali ti moraš da govoriš pravilno.” Zato bih mlađoj sebi danas rekla da su sve te prolivene suze vredele i da će se sav trud na kraju isplatiti. Kada nešto radiš u tom trenutku, ne znaš ishod, ne znaš da li ćeš uspeti. Maloj Nataši bi bilo mnogo lakše da je imala ovu današnju Natašu uz sebe. A ono što bi mala Nataša zamerila ovoj starijoj jeste što je čekala priliku da se pokaže, misleći da kvalitet uvek pronađe svoj put, umesto da je sama tražila i stvarala prilike, naročito u današnje vreme.
Ivana Japundža
