Интервју
НЕ ИДЕМ КРОЗ КУХИЊУ ПЕВАЈУЋИ И СКАЧУЋИ Водитељка Наташа Павловић о ИЗАЗОВИМА телевизије и ПОДРШЦИ женама
Омиљена емисија бројних гледалаца „Практична жена” се, заједно са својим препознатљивим лицем - водитељком Наташом Павловић, вратила на велика врата Прве телевизије.
У новом циклусу, ова забавна емисија на програму је сваког радног дана у 16 часова, настављајући да негује вредности које је публика годинама волела - уз освежења која прате дух времена. У интервјуу за „Дневников” ТВ магазин, Наташа је искрено говорила о свом професионалном путу, изазовима које телевизијски формат доноси, али и о новим пројектима. Вратила се у сећање на први сусрет са сценом још у детињству, када је, по сопственим речима, први пут „осетила да је на свом терену”, не из амбиције, већ из дубоке, инстинктивне припадности.
– Ја сам осетила да сам на „свом терену” још кад сам била мала. Када сам први пут видела позориште, знала сам да је то мој терен. Први пут када сам ушла у Хрватско народно казалиште, пошто сам тада живела у Загребу, и када сам видела сцену, осетила сам припадност - нешто што је изашло из мене без икаквих мотива или разлога. Нисам знала да ли ћу се бавити глумом или нечим другим, али тај осећај је био јасан. Знам да ме је Иван Бекјарев једном питао шта ти се свиђа у свему томе, а ја сам рекла да не знам. Он је на то рекао да то значи да ми се истински свиђа, да нисам ту из неког интереса или из других разлога. Тако сам то знала још пре било које телевизијске емисије - истакла је Наташа на почетку нашег разговора.
Шта се у новом циклусу „Практичне жене” на Првој променило, а шта сте желели да остане исто, јер публика то препознаје и воли?
– Ми имамо, мање-више, увек исти концепт и иста је продукцијска кућа, која емисију поставља на различите телевизије. Сам концепт се с времена на време мало мења - сада смо већ на једанаестој сезони - али суштина остаје иста. Донекле га прилагођавамо томе шта публика жели да гледа, јер стално пратимо реакције и у великој мери нас они усмеравају, али, наравно, не по сваку цену. Трудимо се да сачувамо те лепе, наше, породичне вредности, а истовремено да прикажемо и једну модерну, савремену жену. На неки начин настојимо да помиримо традиционално и модерно - да идемо у корак с временом, али да задржимо квалитет и све те вредности које смо од почетка неговали.
Ваша емисија носи топлину дома - шта мислите да телевизија може да уради што друштвене мреже не могу и обрнуто?
– Времена су се баш променила. Млади скоро да уопште не гледају телевизију, и то је једноставно тако. То није тренд само код нас, већ је свуда у свету исто, и ту ми заправо мало шта можемо да урадимо. Данас постоји могућност враћања програма уназад, што раније није било, па млађа публика радије гледа онда када њој одговара, а не да се прилагођава термину који телевизија одреди. Све више се иде и ка том концепту да телевизије буду строго профилисане за одређене, да употребим реч са друштвених мрежа, нише. Верујем да у будућности неће постојати овако шаренолике телевизије, већ ће једна бити само за филмове, друга само за серије, трећа искључиво за забавни програм и тако даље. На тај начин створиће своје циљне групе, а то је нешто што на друштвеним мрежама већ постоји. По мом мишљењу, овај колажни, шарени тип телевизије нестаће са старијом генерацијом. Предност друштвених мрежа је у томе што у сваком тренутку можете да добијете информацију или да гледате оно што баш тада желите. Најпопуларнију емисију на свету можете пронаћи на свим платформама, видети њене исечке, или брзо доћи до неке корисне информације. Наравно, ту постоји и штета о којој се много говори, свако може да пласира непроверену информацију као да је потпуно релевантна, а шире масе често више верују управо таквим, лако доступним садржајима који понекад оду и у празноверје.
Једном приликом сте рекли да „Практична жена” није савршена, већ нормална жена која успева да балансира у свему што је окружује. Шта вам је најтеже да у послу балансирате? Да ли је то креативност, одговорност према публици, ритам телевизијске продукције или нешто друго?
– Најтеже ми пада да одржим ниво енергије током целодневних снимања. Никада не желим да се моје тренутно нерасположење или бриге које носим виде, јер је емисија пре свега забавног формата. А када снимање траје по цео дан, што је често случај, то постаје и физички и ментално напорно. Потребно је имати концентрацију, водити разговоре, знати у ком тренутку шта да кажеш и како да подстакнеш саговорнике. У самој емисији имам мало више енергије него што је то у стварном животу. Не идем, наравно, кроз кухињу певајући и скачући, то није природно, мада ми се понекад деси када сам са децом. Али у емисији то радим готово цео дан, намерно наглашено, како би на телевизији изгледало живље и енергичније. Тај део ми је енергетски најтежи, јер ме исцрпи до те мере да на крају дана једва имам снаге да изговорим реч. Што се самих припрема тиче, оне ми нису тешке. Јавља се много људи, па увек имамо прегршт занимљивих садржаја које можемо да ставимо у емисију. Уз то, екипа је већ добро уходана, тако да тај део заиста није проблем.
Недавно сте покренули платформу „Woman Net”. Шта је био кључни тренутак када сте осетили потребу да направите платформу посвећену женама и њиховим искуствима?
– Већ десет година сам у сталној комуникацији са женама, многе пролазе кроз мој живот и увек сам била става да треба да помажемо једна другој. Не волим ону женску суревњивост и анимозитете, више волим када смо једна другој друг и подршка. Оно што сам уочила да недостаје јесте свеобухватан приступ и права подршка. Из мог искуства, било да су у питању тешке животне ситуације, периоди гојазности, разводи, менопауза или нешто друго, жене често саме пролазе кроз све то, а немају увек неког релевантног стручњака коме би се обратиле. Данас на друштвеним мрежама могу да поделе своје искуство са другим женама, али ту се јавља проблем: ко је заиста стручњак? Приметила сам да има много самозваних и непроверених „стручњака”, па жене лутају од једног до другог и често не знају коме да верују. Зато сам пожелела да направим платформу која ће спојити проверене стручњаке - оне којима бих се и сама обратила - са великом заједницом жена којима је подршка заиста потребна и које то већ траже. На тој мрежи би жене долазиле у праве руке, а уз то би, кроз онлајн програме, имале и подршку осталих жена које пролазе кроз исте изазове.
Не дајем савете, али могу бити ослонац
Да ли сматрате да жене данас више него раније имају потребу за сигурним просторима, као што је ваша платформа, где могу отворено говорити о својим искуствима или је пак та потреба само данас видљивија?
– Видљивија је. Данас су жене ипак отвореније и лакше им је када чују искуство неке друге, то их охрабри да се и саме отворе. Кад се вратим на себе, пре двадесет година, када свега тога није било, мени би заиста било много лакше да сам имала такву подршку. Имала сам пријатељице, али оне нису могле да знају све, нити су пролазиле баш оно што сам ја у том тренутку проживљавала. Данас је све отвореније, па се жене више охрабрују да проговоре и мени је због тога заиста драго. Само је важно да не одемо у другу крајност - то што данас отворено причамо о свему не значи да смо сви стручни. Ја, на пример, не волим да некој жени дајем стручне савете. Могу да јој будем подршка, ослонац, али ништа више од тога.
Шта мислите да би „млада Наташа из Загреба” рекла „данашњој Наташи са каријером и породицом” и обрнуто - на шта би била најпоноснија, а шта би можда замерила?
– Као веома млада, морала сам да пређем са ијекавице, односно хрватског, на српски језик, а у почетку нисам знала ни да изговорим „ч”, „ж” и „ш”. Шушкала сам и зато сам дуго морала да радим са логопедом. То је било време пуно суза, а један човек ми је на БК телевизији тада рекао: „Све је то супер, али ти мораш да говориш правилно.” Зато бих млађој себи данас рекла да су све те проливене сузе вределе и да ће се сав труд на крају исплатити. Када нешто радиш у том тренутку, не знаш исход, не знаш да ли ћеш успети. Малој Наташи би било много лакше да је имала ову данашњу Наташу уз себе. А оно што би мала Наташа замерила овој старијој јесте што је чекала прилику да се покаже, мислећи да квалитет увек пронађе свој пут, уместо да је сама тражила и стварала прилике, нарочито у данашње време.
Ивана Јапунџа
