ON JE MISTERIOZNI PEVAČ O KOJEM BRUJI INTERNET! O njegovom muzičkom projektu se ćutalo TRI GODINE, a sada je Davor SPREMAN DA OSVOJI SCENU: „Ne plašim se ničega, sada sam zreo za sve”
Muzička scena u Srbiji dobila je protekle sedmice ozbiljno pojačanje kroz veliki projekat pod nazivom „KO?!” čiji je nosilac dvadesetpetogodišnji izvođač Davor Ivanović Čaljkušić.
Nova zvezda na estradnom nebu zapravo je mladić, o kojem je brujala publika na društvenim mrežama, jer se njegov ulazak na muzičku scenu pompezno najavljivao kroz misteriozne najave na plakatima uz jednostavan slogan „KO TE KO JA VOLI?!”, ali i video-tizer na kojem se lik novog muškog izvođača tek nazirao ispod kapuljače, uz nagoveštaj da publiku očekuje neočekivani muzički projekat koji je pokrenula nova produkcijsko-izdavačka kuća „Eden Entertainment Factory”.
Reč je o do sada neafirmisanom izvođaču, talentovanom i za pevanje, ali i ples, glumu i manekenstvo. Davor je, kako nam otkriva, apsolvent na Fakultetu za medije i komunikacije, gde je njegov talenat za muziku prepoznao i čuveni reditelj, producent i scenarista Stanko Crnobrnja. Velika strast mu je i ljubav prema životinjama, a muziku je otkrio još kao dete, iako se njome profesionalno nije bavio. Ipak, sada je došao trenutak da pokaže publici sve svoje talente, što je započeo kroz prvi EP, u okviru kojeg je objavio tri prve pesme - „Ko?!”, „Lomljiva” i „Samuraj” uz visokobudžetne spotove, koje prate pažljivo birani stajlinzi, ali i dobro uvežbane koreografije. U razgovoru za „Dnevnik” Davor otkriva koliko mu je bilo važno da njegova pojava i ulazak na muzičku scenu odmah snažno, ali i misteriozno, izazove reakciju i publike i medija.
– Bilo je jako važno jer krećem od nule, a nisam se prijavljivao do sada ni na jedno muzičko takmičenje, nisam se pojavljivao u javnosti na bilo koji način, pa smo moj tim i ja nedeljama razmišljali kako da se predstavim, jer ceo ovaj projekat je nešto novo - i muzički i vizuelno. I ja sam nov, a iza mene stoji nova producentsko-izdavačka kuća, čiji sam ja prvi ekskluzivac. Mnogo mi je olakšalo to što sam upoznao sve ove ljude pre tri godine kada je potpisan ugovor i kada je krenuo čitav biznis-plan. Znali smo da mora da bude nešto što će privući ljudima pažnju i mislim da smo uspeli u tome. Mišljenja su bila podeljena na društvenim mrežama, pogotovo što su očekivali da je u pitanju neka već velika zvezda koja izdaje novi projekat ili da se neka velika zvezda vraća na scenu, pa su se, kada su čuli moj glas na pres konferenciji na kojoj smo predstavili projekat, malo razočarali (smeh), ali meni to ništa ne smeta. Normalno je da ljudi iz nekog razloga napišu možda i nešto što meni nije lepo da vidim i čujem, ali verujem da niko od njih nije zlonameran. Mislim da smo u ovom prvom koraku uspeli. Tek smo startovali, objavili smo tri pesme, a tek kada se cela kampanja i promocija završe kroz tri meseca, biće uobličena cela priča i imaće svoj početak, sredinu i kraj. Sad smo još na početku – priča nam Davor.
Od hiljade klonova u fabrici koja proizvodi zvezde odabran je samo jedan - tako je osmišljena misteriozna video-najava projekta. Imate li sada veliku odgovornost da to što ste baš vi odabrani da budete prvi u novoj produkcijskoj kući opravdate velkim uspehom i dokažete da niste klon, već drugačiji?
– Da, to ste dobro rekli. Odgovornost je ogromna. Tri godine sam se spremao na ovo - i psihički i fizički. Ljudi sa kojima sarađujem na projektu su radili sa našim stvarno velikim zvezdama i starije i mlađe generacije i svi su u poslu minimum po 20 godina, a neki i više. Oni su u startu postavili visoke ciljeve, koje sam morao da ispunjavam i da se menjam, a mnogo toga sam u životu stavio po strani, žrtvovao, da bi se sve ovo sada desilo i da bi izgledalo tako kako izgleda. Išao sam i na časove pevanja, godinu dana na svakih sedam dana i konstantno radio na sebi na toliko nivoa. Sada, kada je sve izašlo u javnost, shvatio sam da sam spreman i da sam sada zreo za sve ovo.
Niste se pojavili kroz neko muzičko takmičenje, što je uglavnom slučaj sa drugim mladim izvođačima. Zbog čega ste odabrali drugi put?
– Takav se splet okolnosti dogodio. Ja sam od malih nogu pevao i pokazivao talenat za muziku, ali i za glumu i ples, a čak i za manekenstvo, ali moji roditelji su to ignorisali ili nisu dovoljno primećivali. Drago mi je što su me forsirali da treniram neke sportove i što su mi usadili i to da se i danas bavim zdravim životom i da treniram, to je dobro, ali, možda, da su me upisivali kao dete na neke časove pevanja možda bi se i desilo neko takmičenje. Kada je došao kraj osnovne škole, srednja škola i pubertet, u meni su proradile razne neke nesigurnosti na toliko nivoa, pa sam sve te talente zapostavio. Onda se desio beg od nekih stvari, druženja sa ljudima, izlasci, posle sam se zaposlio, upisao fakultet. Radio sam uporedo na aerodromu „Nikola Tesla”, studirao i trenirao i nije bilo vremena, a kada sam krenuo da razmišljam o tome upoznao sam svoje današnje saradnike, koji su i čuli taj moj talenat i tada videli potencijal. Ranije, moje samopouzdanje nije bilo dovoljno izgrađeno i nisam bio dovoljno svestan sebe i dobro je što se sve ovo dešava sada, ja mislim da je trebalo baš ovako da bude, da sam ja baš sad u 25 godini mnogo svesniji sebe, stabilniji psihički, sazreo sam…
Sazreli ste, očigledno i da napišete tekstove prvih pesama. Izjavili ste da je jedna od njih nastala iz ličnog iskustva - iz posesivne ljubavi. Koliko je bilo teško da se kroz tekstove ogolite pred publikom na samom početku?
– Dve, zapravo - „Ko?!” i „Lomljiva”. Nimalo mi nije bilo teško. Inače, ceo život pokazujem talenat i za pisanje. Tada, kao mlađi, pisao sam na papir nešto što ne postoji u realnom svetu i što se meni ne dešava, to mi je bio hobi. A kada su u pitanju pesme, te dve su i prve dve koje sam napisao. One su inspirisane stvarima koje su mi se dogodile, to su istinite priče, nisam ih izmislio. Šta sam osećao to sam i napisao u tim situacijama. Naravno, ti tekstovi su išli na prepravku zbog rime. Neke tekstove smo već izdvojili za neke naredne pesme, mnogo nekih njihovih delova, fraza, reči smo ostavili da upotpunimo za album koji pripremamo. Ove tri pesme sam ja! To je moje ogledalo!
Kako ste zamisliti taj prvi album?
– Mislim da ćemo se držati svega iz ovog EP-a i istog žanra, za sada, ali ne znam šta može da se desi i da li nešto novo može da iskoči što se tiče inspiracije i ponudi neko nešto što je dobro, pa da napravimo neki eksperiment. Za sada, ono što znam je da ćemo se držati pop muzike, sa primesama modernog zvuka, sa tekstovima koje ja takođe osećam. Neke, koje će se naći na albumu sam isto ja pisao, neke ću tek napisati, ali za to mora da mi dođe inspiracija.
Uvek su me zanimali samo maratoni
Davor je, pored životinja, kako nam otkriva, celog života posvećen sportu, te je još kao mali trenirao karate, košarku, odbojku, ali i atletiku u kojoj se najviše zadržao. To ga je nateralo da često sebe stavlja pred razne izazove i u njima istrajava.
– Ove godine sam trčao Beogradski maraton, 42 kilometra, prvi put, a sve to bez ikakve pripreme. To sam odlučio dva dana pred maraton. Rekao sam sebi da ću istrčati do kraja. To mi znači jer sam pokazao sebi da sam veoma izdržljiv i da ću, kada nešto zacrtam, to i da ostvarim. I moram da priznam, mnogo mi je to pomoglo u celom ovom muzičkom projektu i procesu. To mi je dalo dodatnu energiju da tu snagu preslikam na građenje ovog projekta i sve što me čeka da izdržim. Uvek sam više voleo igru snage, volje i izdržljivosti. Uvek su me zanimali samo maratoni – kaže mladi Davor Ivanović Čaljkušić.
Sa kime biste voleli da sarađujete ili čiji vam se stil kolega dopada?
– Mnogo sam voleo muziku Tošeta Proeskog, a mnogo volim i muziku Zdravka Čolića. On mi je jedan od najboljih primera za to čija mi se karijera, muzika, stil, predstavljanje u javnosti nekako najviše dopadaju. Ne znam u ovom momentu s kim bih voleo da snimim duet, to bi zavisilo od raznih okolnosti.
Deluje da ste u ovom projektu razmišljali o svakom detalju, ne samo o pevanju, što kod nas rade samo pevačice. Zašto muški izvođači retko grade ceo imidž te se najčešće odlučuju da samo stanu na binu i pevaju?
– Nemaju hrabrosti! Ja se ne plašim ničega, ni osude, ni neprihvatanja. Možda neko nema talenta za glumu, ples, neko nije siguran u svoj fizički izgled da bi mogao da obuče nešto provokativnije, da pleše... Meni je sve to prirodno. Bilo bi mi neprirodno da samo stanem i ništa ne radim. Ovo je samo mali deo svega onoga što ja mogu i što želim sa svojim timom da predstavim u budućnosti.
Vladimir Bijelić
