INTERVJU
ON JE VESELI ROMANTIČAR KOJI DŽEZOM OSVAJA SVET! Filip Bulatović otkriva tajnu svog stvaralaštva: „To što ja iznosim u svojoj muzici je i miks svega što iznosim kao ličnost”
„Živim kroz muziku, mogao bih da kažem da je ona deo mene”, ovako svoj odnos sa ovom vrstom umetnosti opisuje jedan od najtalentovanijih srpskih džez kompozitora, pijanista, dirigent, performer i di-džej Filip Bulatović.
Njegov zvuk prepoznaje se po toplom, „veselo romantičnom“ tonu - spoju setne lirike i energičnog ritma, u kome se susreću džez, fank, fjužn i pop. Iza sebe ima bogatu internacionalnu karijeru, saradnje sa velikanima kao što su Duško Gojković i Peter Herbolchajmer, nastupe širom Evrope i Amerike i nekoliko solističkih muzičkih projekata.
Poslednji veliki projekat u kojem se obreo je televizijska emisija „Džez klub” koja se nedeljom emituje na drugom programu Radio-televizije Srbije. U drugoj polovini jula predstoji emitovanje još dve epizode emisije, a od jeseni je, kako saznajemo, u planu i nova sezona ovog jedinstvenog TV serijala, koji je posvećen džezu. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Filip Bulatović otkriva kako doživljava ovu novu ulogu i kako mu se uopšte dopala ideja o pokretanju televizijske emisije poput ove.
– Dobroslav Predić, urednik emisije, pozvao me je da se uključim kao voditelj. U početku sam imao zadršku jer to nije moja profesija, ali, pošto je ideja da emisija bude „opuštenija” i zabavog karaktera kao i da je u pitanju materija koju poznajem, nije bilo teško da se uklopim. Pričam sa gostima, kolegama, kao što bih i inače pričao o toj temi. Ja sam negde navikao na kameru, osećam se potpuno prirodno u tom okruženju. U pitanju je nešto što je bilo u pripremi godinu dana pre početka snimanja. Predić je to jako dobro osmislio i drago mi je da sam deo takvog projekta.
Koliko vam je, kao muzičaru, koji je duboko povezan sa džez tradicijom i savremenim tokovima, bilo važno da emisija približi džez i mlađoj publici?
– U moje vreme, kada sam ja bio klinac, nije postojala ovakva emisija. Džezom sam počeo da se bavim sasvim slučajno, ali moglo je lako da se desi i da me džez zaobiđe. Baš iz tog razloga mislim da je ovakav sadržaj važan, upravo za one klince koji bi možda zasvirali neki instrument, ali uz „slobodniji” pristup kao što je slučaj u džezu. Formalno muzičko obrazovanje u nižim muzičkim školama je strogo klasično orijentisano, što je i dobro, ali ovo je jedan od načina da se mladi muzikanti upoznaju sa još nekom muzikom koja nažalost nije toliko zastupljena danas.
Emisija prati razvoj džez muzike od njenih početaka do danas. Kako vi lično vidite evoluciju džeza? Koji trenutak u njegovoj istoriji vas najviše fascinira i inspiriše?
– Ja džez povezujem sa svojim omiljenim pijanistima Bilom Evansom i Herbijem Henkokom, mada neretko slušam i njihove prethodnike i naslednike. Mene iskreno fasciniraju pojedinci današnjice kao što su Shai Maestro, Tigran Hamasyan, Micah Thomas, Aaron Parks i drugi. Džezeri često kažu kako je u džezu sve rečeno do 60 puta, a nakon toga, sve je reciklaža. Ja se ne bih s tim složio. Činjenica je da su neki temelji postavljeni u to vreme i da je taj džez od početka prošlog veka pa do 60-ih nešto što će se verovatno slušati vekovima kao Mocart i Bah, ali način na koji današnji umetnici eksperimentišu s ritmom, melodijom pa i mešanjem džeza i ostalih žanrova je nešto fascinantno. Njihove sviračke improvizatorske sposobnosti su u najmanju ruku virtuozne, a na sve to u pitanju su jako kreativni ljudi koji ne sviraju samo dobro navežbane melodije već i improvizuju u okvirima koji nisu viđeni u prošlosti. Vreme će pokazati koliko je ta muzika popularna, ali jedno je sigurno, a to je da ti muzičari pomeraju granice „džeza” i improvizacije.
Koliko mladi muzičari mogu da pronađu prostor za autentičnost u žanru koji počiva na tradiciji, kao što je to džez, a koliko, s druge strane, muzičko obrazovanje može da ograniči kreativnost?
– Dobro pitanje. Verujem da je autentičnost kod svakoga prisutna ali na nama je da to nekako „iznesemo” i verujem da je to lakše učiniti u džezu nego u klasičnoj muzici. Potpuno se uče na različite načine. Klasika uz note, džez kroz slušanje snimaka i „imitiranje” stila. Istovremeno, veliku razliku pravi to da li ste autor ili samo izvođač. Džezeri često postaju i autori (kompozitori), a klasičari u najvećoj meri samo izvođači. Što se formalnog muzičkog obrazovanja tiče, verujem da ono ne može da škodi, bar kad je klavir u pitanju. Etide koje se uče i program za niže muzičke škole je nešto što pomaže pijanistima da savladaju instrument verujem bolje nego kada bi odmah počeli sa džezom, tako da dolazimo do nekog „savršenog miksa” u kom bih možda svima preporučio da se formalno obrazuju kroz klasiku, u nižim muzičkim školama, ali da se informišu i o džezu i da sa strane razvijaju „kompozitorske” vijuge. To je nešto što bih ja dodao u našem obrazovanju. Dosta, takođe, zavisi i od samog mentora.
Ko đuska - zlo ne misli!
Generalno ste prepoznati kao neko ko širi dobru energiju pa tako nijedan vaš intervju ne može da prođe bez pitanja o vašem čuvenom đuskanju na sceni Pesme za Evroviziju (PZE), kada ste postali viralni i oduševili milione gledalaca kao „razigrani dirigent”. Jesmo li previše postali uštogljeni pa su ovakvi primeri, poput vašeg, postali iznenađujući i dragoceni i tema za prepričavanje?
– Vidite, ja ponekad imam utisak, pogotovo kada vidim snimak tog nastupa sa PZE da sam tada „preterao” sa igranjem, ali mnoge pozitivne reakcije govore da ljudima takve energije možda fali. Ne znam da li je istina da smo uštogljeni? Eto, čak i ja koji sam se naizgled opustio, imam blagi utisak da je moglo manje, što će reći da sam i ja u neku ruku uštogljen. Verujem da „ko đuska, zlo ne misli” i definitivno da bi svima nama dobro došlo još toga.
U vašoj muzici ima džeza, ali i fank, fjužn i pop elemenata, a zanimljivo je da gotovo uvek „tera na đuskanje”. Koliko je izazovno postići takvu energiju u pesmi koja istovremeno treba da nosi i dubinu?
– Iskren da budem, nisam siguran da znam šta je odgovor na ovo pitanje. Ja sam po prirodi kao osoba neki „veseli romantičar” pa se to valjda nekako logično prenese i na muziku koju stvaram. To što ja iznosim u svojoj muzici je i miks svega što iznosim kao ličnost, ali i što konzumiram kao umetnik. Obožavam da slušam muziku za igru (fank, disko, haus) i da đuskam „iz sve snage”, ali isto tako volim i ruske romantičare Rahmanjinova, Čajkovskog, violine, balade, kišu i sve što ide uz melanholiju i autentični izraz. Ono što emitujete kao čovek, trebalo bi da se čuje i u vašoj muzici. Ja kad pišem samo pratim šta osećam pa ono što izađe je to što publika čuje.
Koliko je Njujork koji je, kako ste i sami rekli, proširio vaše životne vidike, uticao na vašu autorsku muziku?
– Njujork mi je proširio sve vidike, ne samo što se muzike tiče već uopšte. Da nije bilo Njujorka verovatno bi u meni i u mnogo većoj meri bilo prisutno pitanje „šta bi trebalo” ili „da li je okej da odsviram i snimim to” i slično. Unutrašnji glasovi koji su sada znatno manji, verujem baš zaslugom Njujorka. Verujem da u Njujorku ljudi sebi manje postavljaju ta pitanja pa to vremenom „upije” svako ko živi tamo. Samim tim što manje razmišljam o tome šta će publika da misli moja suština dolazi više do izražaja.
Tri nove pesme premijerno ste nedavno izveli u Beogradu, ali ih još uvek niste objavili, što nije uobičajena praksa među muzičarima. Da li izvedbom uživo zapravo opipavate puls publike i njihove reakcije?
– Da, često publika nakon toga traži baš neku od tih pesama i na taj način se stvori mini intriga pretpremijerno, ali nije samo to razlog. Neke pesme su jednostavno takve, nisu spremne i kroz izvođenje pred publikom dobijem još neke ideje kako da ih uobličim. Uglavnom su to sitnice, ali živo izvođenje mi pomogne da donesem još nekoliko odluka kako da poboljšam pesmu.
Vladimir Bijelić
