ИНТЕРВЈУ
ОН ЈЕ ВЕСЕЛИ РОМАНТИЧАР КОЈИ ЏЕЗОМ ОСВАЈА СВЕТ! Филип Булатовић открива тајну свог стваралаштва: „То што ја износим у својој музици је и микс свега што износим као личност”
„Живим кроз музику, могао бих да кажем да је она део мене”, овако свој однос са овом врстом уметности описује један од најталентованијих српских џез композитора, пијаниста, диригент, перформер и ди-џеј Филип Булатовић.
Његов звук препознаје се по топлом, „весело романтичном“ тону - споју сетне лирике и енергичног ритма, у коме се сусрећу џез, фанк, фјужн и поп. Иза себе има богату интернационалну каријеру, сарадње са великанима као што су Душко Гојковић и Петер Херболцхајмер, наступе широм Европе и Америке и неколико солистичких музичких пројеката.
Последњи велики пројекат у којем се обрео је телевизијска емисија „Џез клуб” која се недељом емитује на другом програму Радио-телевизије Србије. У другој половини јула предстоји емитовање још две епизоде емисије, а од јесени је, како сазнајемо, у плану и нова сезона овог јединственог ТВ серијала, који је посвећен џезу. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Филип Булатовић открива како доживљава ову нову улогу и како му се уопште допала идеја о покретању телевизијске емисије попут ове.
– Доброслав Предић, уредник емисије, позвао ме је да се укључим као водитељ. У почетку сам имао задршку јер то није моја професија, али, пошто је идеја да емисија буде „опуштенија” и забавог карактера као и да је у питању материја коју познајем, није било тешко да се уклопим. Причам са гостима, колегама, као што бих и иначе причао о тој теми. Ја сам негде навикао на камеру, осећам се потпуно природно у том окружењу. У питању је нешто што је било у припреми годину дана пре почетка снимања. Предић је то јако добро осмислио и драго ми је да сам део таквог пројекта.
Колико вам је, као музичару, који је дубоко повезан са џез традицијом и савременим токовима, било важно да емисија приближи џез и млађој публици?
– У моје време, када сам ја био клинац, није постојала оваква емисија. Џезом сам почео да се бавим сасвим случајно, али могло је лако да се деси и да ме џез заобиђе. Баш из тог разлога мислим да је овакав садржај важан, управо за оне клинце који би можда засвирали неки инструмент, али уз „слободнији” приступ као што је случај у џезу. Формално музичко образовање у нижим музичким школама је строго класично оријентисано, што је и добро, али ово је један од начина да се млади музиканти упознају са још неком музиком која нажалост није толико заступљена данас.
Емисија прати развој џез музике од њених почетака до данас. Како ви лично видите еволуцију џеза? Који тренутак у његовој историји вас највише фасцинира и инспирише?
– Ја џез повезујем са својим омиљеним пијанистима Билом Евансом и Хербијем Хенкоком, мада неретко слушам и њихове претходнике и наследнике. Мене искрено фасцинирају појединци данашњице као што су Shai Maestro, Tigran Hamasyan, Micah Thomas, Aaron Parks и други. Џезери често кажу како је у џезу све речено до 60 пута, а након тога, све је рециклажа. Ја се не бих с тим сложио. Чињеница је да су неки темељи постављени у то време и да је тај џез од почетка прошлог века па до 60-их нешто што ће се вероватно слушати вековима као Моцарт и Бах, али начин на који данашњи уметници експериментишу с ритмом, мелодијом па и мешањем џеза и осталих жанрова је нешто фасцинантно. Њихове свирачке импровизаторске способности су у најмању руку виртуозне, а на све то у питању су јако креативни људи који не свирају само добро навежбане мелодије већ и импровизују у оквирима који нису виђени у прошлости. Време ће показати колико је та музика популарна, али једно је сигурно, а то је да ти музичари померају границе „џеза” и импровизације.
Колико млади музичари могу да пронађу простор за аутентичност у жанру који почива на традицији, као што је то џез, а колико, с друге стране, музичко образовање може да ограничи креативност?
– Добро питање. Верујем да је аутентичност код свакога присутна али на нама је да то некако „изнесемо” и верујем да је то лакше учинити у џезу него у класичној музици. Потпуно се уче на различите начине. Класика уз ноте, џез кроз слушање снимака и „имитирање” стила. Истовремено, велику разлику прави то да ли сте аутор или само извођач. Џезери често постају и аутори (композитори), а класичари у највећој мери само извођачи. Што се формалног музичког образовања тиче, верујем да оно не може да шкоди, бар кад је клавир у питању. Етиде које се уче и програм за ниже музичке школе је нешто што помаже пијанистима да савладају инструмент верујем боље него када би одмах почели са џезом, тако да долазимо до неког „савршеног микса” у ком бих можда свима препоручио да се формално образују кроз класику, у нижим музичким школама, али да се информишу и о џезу и да са стране развијају „композиторске” вијуге. То је нешто што бих ја додао у нашем образовању. Доста, такође, зависи и од самог ментора.
Ко ђуска - зло не мисли!
Генерално сте препознати као неко ко шири добру енергију па тако ниједан ваш интервју не може да прође без питања о вашем чувеном ђускању на сцени Песме за Евровизију (ПЗЕ), када сте постали вирални и одушевили милионе гледалаца као „разиграни диригент”. Јесмо ли превише постали уштогљени па су овакви примери, попут вашег, постали изненађујући и драгоцени и тема за препричавање?
– Видите, ја понекад имам утисак, поготово када видим снимак тог наступа са ПЗЕ да сам тада „претерао” са играњем, али многе позитивне реакције говоре да људима такве енергије можда фали. Не знам да ли је истина да смо уштогљени? Ето, чак и ја који сам се наизглед опустио, имам благи утисак да је могло мање, што ће рећи да сам и ја у неку руку уштогљен. Верујем да „ко ђуска, зло не мисли” и дефинитивно да би свима нама добро дошло још тога.
У вашој музици има џеза, али и фанк, фјужн и поп елемената, а занимљиво је да готово увек „тера на ђускање”. Колико је изазовно постићи такву енергију у песми која истовремено треба да носи и дубину?
– Искрен да будем, нисам сигуран да знам шта је одговор на ово питање. Ја сам по природи као особа неки „весели романтичар” па се то ваљда некако логично пренесе и на музику коју стварам. То што ја износим у својој музици је и микс свега што износим као личност, али и што конзумирам као уметник. Обожавам да слушам музику за игру (фанк, диско, хаус) и да ђускам „из све снаге”, али исто тако волим и руске романтичаре Рахмањинова, Чајковског, виолине, баладе, кишу и све што иде уз меланхолију и аутентични израз. Оно што емитујете као човек, требало би да се чује и у вашој музици. Ја кад пишем само пратим шта осећам па оно што изађе је то што публика чује.
Колико је Њујорк који је, како сте и сами рекли, проширио ваше животне видике, утицао на вашу ауторску музику?
– Њујорк ми је проширио све видике, не само што се музике тиче већ уопште. Да није било Њујорка вероватно би у мени и у много већој мери било присутно питање „шта би требало” или „да ли је океј да одсвирам и снимим то” и слично. Унутрашњи гласови који су сада знатно мањи, верујем баш заслугом Њујорка. Верујем да у Њујорку људи себи мање постављају та питања па то временом „упије” свако ко живи тамо. Самим тим што мање размишљам о томе шта ће публика да мисли моја суштина долази више до изражаја.
Три нове песме премијерно сте недавно извели у Београду, али их још увек нисте објавили, што није уобичајена пракса међу музичарима. Да ли изведбом уживо заправо опипавате пулс публике и њихове реакције?
– Да, често публика након тога тражи баш неку од тих песама и на тај начин се створи мини интрига претпремијерно, али није само то разлог. Неке песме су једноставно такве, нису спремне и кроз извођење пред публиком добијем још неке идеје како да их уобличим. Углавном су то ситнице, али живо извођење ми помогне да донесем још неколико одлука како да побољшам песму.
Владимир Бијелић
