"Sa njom ćeš imati velikih problema" ŠTA SU SVE VEDRANI RUDAN REKLI KADA JOJ JE ĆERKA KRETALA U PRVI RAZRED Ovo je uteha za sve roditelje prvačića

Kolumne Vedrane Rudan uvek deluju savršeno ohrabrujuće za većinu, jer samo ona otvoreno priznaje ono o čemu mnogi ćute. Kada znamo da se to nešto desilo njoj, onda nam naša muka lakše pada.

Ovaj put njena kolumna je melem za dušu majki prvačića:

"Ovih su se dana horde prvačića uputile prema mučilištima. Sve je to iza mene, ali ipak me vratilo u prošlost.
Moj sin je pre prvog ulaska u školu morao da ode na lekarski pregled. Nadr*ana doktorka rekla mu je da se svuče. Jadničak se go tresao poput šipke i gledao me ispod oka.
'Krenućeš u školu. Raduješ se školi?' Ćutao je. 'Zašto ćuti?' 'Ne znam'. 'Smiri se, 'ajmo na posao'. Veštica je ispod stola izvukla štapinu i uperila je na ogromno slovo A.

'Koje je ovo slovo?' Moj sin, koji je naučio da čita kad su mu bile dve godine, ćutao je kao zaliven. Promeškoljila sam se na stolici. 'MAMA, nema šaptanja!' Štap je uperila prema slovu B. Siroče je ćutalo.

Bili smo u ordinaciji kroz koju su stalno prolazile sestre, ulazile su u dečiju ambulantu. Pred očima nam se ukazala kućica. Štap je šetala po krovu. 'Šta je ovo?' Ćutao je. Pa smo ugledali neboder. Mog sina je i neboder ostavio bez reči. 'Reci mi razliku između kućice i nebodera?'

U tom trenutku je u prostoriju ušla medicinska sestra, u ruci je držala ogromnu in‌jekciju za ispiranje ušiju. Budući prvačić urliknuo je poput lava kome neko gura užarenu cev u zadnjicu. Skočio je na mene, zagrlio me i preklinjao, ne, mama, ne, mama, neeee…
Dok sam na njega navlačila odeću i smirivala ga, doktorka je tresnula pečat na komad papira, uvalila papir u plavu kovertu i uručila mi pismo. 'Ovo dajte njegovoj učiteljici'.

Prošlo je šest meseci, učiteljica me pozvala na razgovor. 'Čujte, posmatrala sam Slavena, jako je visok, mislim da može normalno da prati nastavu iako ponekad deluje odsutno, staviću ga u zadnji red da ne smeta drugoj deci'. 'Zašto je u prvom redu?' 'Nije vam doktorka rekla?' 'Ne'. 'Napisala je da nije sposoban da prati nastavu i da mu treba posebna pažnja'.

Jadno moje dete. U međuvremenu je završio dva fakulteta, jedan u Beču drugi negde u Americi, sve sam njegove diplome i uspehe zaboravila, ali vešticu u belom neću nikad.

Kad sam sa ćerkom otišla po potvrdu da je normalna, bila sam spremna. Objasnila sam joj da je štapom niko neće izmlatiti, doktorka će je pitati koje je koje slovo, neće dobiti in‌jekciju i mora da nauči razliku između kućice i nebodera. Krenule smo na klanje.

U istoj ambulanti sedela je druga doktorka. Moja ćerka je veselo mahala rukama i nogama. “'itajte me, pitajte me...' 'Dobro, dobro, smiri se, 'ajde, reci mi, šta nosi koka?' 'Perje', vrisnula je oduševljeno i pobedonosno me pogledala.

Doktorka nije bila zadovoljna. 'Nosi perje, nosi perje', vrištala je moja ćerka. 'Smiri se malo i razmisli, šta nosi koka?' 'Perje, perje, PEEEERJEEEEE...'

Doktorka me bespomoćno pogledala. 'Koka ima guzu', objašnjavala je svojoj žrtvi, šta pokaki koka?' 'Govance', vrisnula je moja ćerka, 'iz guze joj izađe govance...'

'Dobro', žena je izgubila živce, a 'jaje, ko nosi jaje?' 'Koka snese jaje', žrtva je postala lovac, 'snese jaje, nosi perje, snese jaje, nosi perje, snese...'

Doktorka je besno lupila pečat na komad papira pa ga ubacila u plavu kovertu. 'S ovim ćete detetom imati velikih problema'".

Yumama.mondo