VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Razuzdanost berbe

U međuvremenu, postala je više letnja, ne jesenja, kao što je bila dugo u prošlosti. To su dani obilja, ali ne blagog, nego žarkog Sunca i mirisa. Mi je zovemo berba. Ponegde kažu trganje. U Makedoniji je nazivaju grozdober, a u Dalmaciji jematva. Jednom sam u „Slobodnoj Dalmaciji” u naslovu teksta stavio reč berba. Miljenko Smoje mi je rekao: „Vi u gornjim krajevima jematva zovete berba. To dojde ka jedan retaj od beside, koja već zvukovno ne more odrazit bogatstvo jematvenog sadržaja. Jematva - koja lipa rič. Dok je izgovoriš ćutiš kako su ti justa puna lipih slova. Jematva je obilanca. Po puškoj etimologiji, jematva dolazi od glagola jemati. Blagoslovljeno stanje kad čovik sve jema, kad su pune mišine, bačve, badnji, pun stol, pun trbuj”. 

Dane berbe pamtimo od detinjstva po punim košarama i rukama grožđa, svi musavi od njegovog crvenila. Ruke su se lepile od šećera. Motali smo se oko kaca u konobama, a stariji su nas terali napolje, kroz širom otvorena vrata, jer bi u zatvorenom prostoru nestajalo kiseonika i dešavao se da ljudi od gasova stvorenih vrenjem šire padaju u nesvest, pa i smrtno stradaju. Odrastajući smo primećivali da berba ima nešto zajednički sa crkvenim postom. U njoj ljudi postaju bolji i darežljiviji. U njoj se i oni najljući odobrovolje i omekšaju, a škrti postaju darežljiviji. Mnogi posvađani se mire i praštaju jedni drugima stare grehe. Kao novinar, primetio sam da je, dok u bačvama vri šira, manje i svađa i polemika po medijima, a više lepih sadržaja, biranih reči, vrlina i miroljubivosti. Berba je praznični dan, ali i dan strepnje. Da li je grođe zaista sazrelo? Da li su kiseline dovoljno iščezle, a šećeri dovoljno skoncentrisani u bobicama? Da li su grozdovi sasvim zdravi i ne treba se plašiti katastrofalnih ukusa plesni ili truleži, „ukusa godine”, kako se to eufemistički kaže? Hoće li biti dovoljno berača da na vreme obave posao? Hoće li kace i ostali sudovi biti dovoljno veliki da prime sav rod? Ova i mnoga druga pitanja muče vinogradara i ne daju mu sna u trenutku kada se sprema da ubere plodove svog jednogodišnjeg truda. Tragično je lice seljaka kada ga grad u poslednjem trenutku liši nagrade za njegov jednogodišnji rad. Ali, kada se sve to odigra po planu, radosti nema kraja. „Pojma nemate s kojom se revnošću, s kojom radošću, sve to obavlja kada se sve odvija kako treba. Čitavog dana ori se pesma i smeh, a to samo pomaže da berba lakše teče”, oduševljavao se berbom Žan Žak Ruso.

Knjige kažu da je loza cvetala i donosila plodove mnogo pre nego što je svet bio nastanjen. Adam se jednog dana prevario i uzeo jabuku. Ona mu je zastala u grlu. On nije znao za grožđe. I to je bio prvi greh čovekov. Od jajina, kako su vino nazivali u Bibliji, Noje se napio i tako, ohrabren, spasao se potopa. Tako se svet održao. Od tada ljudi pevaju o vinovoj lozi i vinu. U njegovu čast podižu čaše: „Slava vinu koje nas je održalo! Slava volovima koji oru brazdu, drvu koje čuva grozd, grozdu koje daje vino, vinu koje donosi radost čoveku”. Brojne egipatske freske, od V mijenijuma pre nove ere, prikazuju pravljenje senika od vinove loze, kao i prizore berbe, zatim grožđe koje se mulja nogama, cedi kroz tkaninu ili u presi. Tokom verskih obreda, vino se delilo narodu koji je u obične dane morao da zadovolji pivom ili vinom od nara (Shebdu) ili palme. Sveštenici su imali pravo na vino u izobilju, a vojnici na dnevnu porciju. U drevna vremena, kod Egipćana, Jevreja, Grka, Ribljana i Gala sav javni život se obustavljao u vreme berbe: zarad obreda i molitava koje su pratile radove, ohrabrivale i osnaživale. U nekim zemljama, kao što su Francuska i Švajcarska, sve donedavno bio je običaj da se peva, često uglas, između redova čokota, pod vođstvom „horovođe”, a da berači, dok beru, između sebe pričaju dionizijske priče ili da ih žive „od danas do sutra”, kako se to nekada govorilo. Tada su berači spavali na prostranim podovima podruma, na slami, dok je svake večeri miris šire postajao sve opojniji.

Grci su veoma pomno brinuli o svojim vinogradima i vinima. Njihovi podrumari neprestano su proveravali vrčeve s vinom. A u atinskom muzeju mogu se videti lepe zlatne nategače iz klasičnog doba, sa vešto raspoređenim crtežima. O nebrojenim grčkim vinima Vergilije je napisao: „Lakše bi bilo izbrojati zrna peska u moru nego sve njih nabrojati”. Na ostrvima Egejskog mora pravila su se najčuvenija vina: na Samosu, Lezbosu, Lemnosu i naročito na Hiosu. Stari Grci voleli su i da vino obogate mirisima dobijenim od limunove trave, gorkog badema, šafrana, divljeg irisa, cvetova vinove loze, lista čempresa, kedrove kore, smilja, zgnječenih borovnica. Ti ukusi sačuvani su u mnogim domaćim receptima.