ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Разузданост бербе

У међувремену, постала је више летња, не јесења, као што је била дуго у прошлости. То су дани обиља, али не благог, него жарког Сунца и мириса. Ми је зовемо берба. Понегде кажу тргање. У Македонији је називају гроздобер, а у Далмацији јематва. Једном сам у „Слободној Далмацији” у наслову текста ставио реч берба. Миљенко Смоје ми је рекао: „Ви у горњим крајевима јематва зовете берба. То дојде ка један ретај од бесиде, која већ звуковно не море одразит богатство јематвеног садржаја. Јематва - која липа рич. Док је изговориш ћутиш како су ти јуста пуна липих слова. Јематва је обиланца. По пушкој етимологији, јематва долази од глагола јемати. Благословљено стање кад човик све јема, кад су пуне мишине, бачве, бадњи, пун стол, пун трбуј”. 

Дане бербе памтимо од детињства по пуним кошарама и рукама грожђа, сви мусави од његовог црвенила. Руке су се лепиле од шећера. Мотали смо се око каца у конобама, а старији су нас терали напоље, кроз широм отворена врата, јер би у затвореном простору нестајало кисеоника и дешавао се да људи од гасова створених врењем шире падају у несвест, па и смртно страдају. Одрастајући смо примећивали да берба има нешто заједнички са црквеним постом. У њој људи постају бољи и дарежљивији. У њој се и они најљући одобровоље и омекшају, а шкрти постају дарежљивији. Многи посвађани се мире и праштају једни другима старе грехе. Као новинар, приметио сам да је, док у бачвама ври шира, мање и свађа и полемика по медијима, а више лепих садржаја, бираних речи, врлина и мирољубивости. Берба је празнични дан, али и дан стрепње. Да ли је грође заиста сазрело? Да ли су киселине довољно ишчезле, а шећери довољно сконцентрисани у бобицама? Да ли су гроздови сасвим здрави и не треба се плашити катастрофалних укуса плесни или трулежи, „укуса године”, како се то еуфемистички каже? Хоће ли бити довољно берача да на време обаве посао? Хоће ли каце и остали судови бити довољно велики да приме сав род? Ова и многа друга питања муче виноградара и не дају му сна у тренутку када се спрема да убере плодове свог једногодишњег труда. Трагично је лице сељака када га град у последњем тренутку лиши награде за његов једногодишњи рад. Али, када се све то одигра по плану, радости нема краја. „Појма немате с којом се ревношћу, с којом радошћу, све то обавља када се све одвија како треба. Читавог дана ори се песма и смех, а то само помаже да берба лакше тече”, одушевљавао се бербом Жан Жак Русо.

Књиге кажу да је лоза цветала и доносила плодове много пре него што је свет био настањен. Адам се једног дана преварио и узео јабуку. Она му је застала у грлу. Он није знао за грожђе. И то је био први грех човеков. Од јајина, како су вино називали у Библији, Ноје се напио и тако, охрабрен, спасао се потопа. Тако се свет одржао. Од тада људи певају о виновој лози и вину. У његову част подижу чаше: „Слава вину које нас је одржало! Слава воловима који ору бразду, дрву које чува грозд, грозду које даје вино, вину које доноси радост човеку”. Бројне египатске фреске, од V мијенијума пре нове ере, приказују прављење сеника од винове лозе, као и призоре бербе, затим грожђе које се муља ногама, цеди кроз тканину или у преси. Током верских обреда, вино се делило народу који је у обичне дане морао да задовољи пивом или вином од нара (Shebdu) или палме. Свештеници су имали право на вино у изобиљу, а војници на дневну порцију. У древна времена, код Египћана, Јевреја, Грка, Рибљана и Гала сав јавни живот се обустављао у време бербе: зарад обреда и молитава које су пратиле радове, охрабривале и оснаживале. У неким земљама, као што су Француска и Швајцарска, све донедавно био је обичај да се пева, често углас, између редова чокота, под вођством „хоровође”, а да берачи, док беру, између себе причају дионизијске приче или да их живе „од данас до сутра”, како се то некада говорило. Тада су берачи спавали на пространим подовима подрума, на слами, док је сваке вечери мирис шире постајао све опојнији.

Грци су веома помно бринули о својим виноградима и винима. Њихови подрумари непрестано су проверавали врчеве с вином. А у атинском музеју могу се видети лепе златне натегаче из класичног доба, са вешто распоређеним цртежима. О небројеним грчким винима Вергилије је написао: „Лакше би било избројати зрна песка у мору него све њих набројати”. На острвима Егејског мора правила су се најчувенија вина: на Самосу, Лезбосу, Лемносу и нарочито на Хиосу. Стари Грци волели су и да вино обогате мирисима добијеним од лимунове траве, горког бадема, шафрана, дивљег ириса, цветова винове лозе, листа чемпреса, кедрове коре, смиља, згњечених боровница. Ти укуси сачувани су у многим домаћим рецептима.