Intervju
Zaboravite na brze klipove - VRAĆA se EMISIJA zbog koje ste VOLELI TELEVIZIJU! BORA OTIĆ ponovo vodi „PETKAZANJE” pa otkriva: „STIŽU PRIČE O LJUDIMA KOJI SU HRABRO ZAKORAČILI U ŽIVOT”
Čuveni autor i novinar Bora Otić vraća se na male ekrane sa 13 novih epizoda kultne emisije „Petkazanja” - autentičnog serijala koji već dve decenije čuva toplinu priča „malih, običnih ljudi s velikim dušama”.
Ponovo na prvom programu Radio-televizije Vojvodine petkom od 21 čas, emisija ostaje verna svom izvornom duhu, bez retuša i šablona, pravljena „među publikom, o publici i za publiku”. Za „Dnevnikov” TV magazin Bora Otić govori o tome kako upravo ti jednostavni, a veliki, ljudi ostaju njegova neiscrpna inspiracija i duša svakog „Petkazanja”, a novi ciklus donosi povratak istinskim vrednostima i ljudima koji kroz svakodnevnu jednostavnost otkrivaju dubinu života, čuvaju duh Vojvodine i prenose tradiciju u savremeno doba i to sa istom toplinom kojom je emisija oduvek osvajala srca gledalaca.
- Sagovornici koji će se pojaviti u ovim novim epizodama do sada nisu učestvovali u emisiji. Nekoliko njih čak nisu do sada ni čuli da postoji naša emisija i nisu ni jednu gledali. E, to je posebna draž da sa takvima, koji se ne poznajemo i nemamo nikakvih zajedničkih iskustava i saznanja o konceptu i rejtingu emisije, napravimo reportažu. Drugačije je, videćete. Svi smo mi obični ljudi, isto dišemo, istim putevima hodamo, iste škole smo pohađali, isto gorivo točimo, istu televiziju gledamo, sve je skoro isto, različiti su samo poslovi kojima se bavimo. Neki poslovi su i pomalo neobični pa nas razlikuju i po njima prepoznaju. Svi koji su učestvovali u „Petkazanju” bili su obični ljudi koji se bave neobičnim poslovima, obično žive u neobičnom okruženju i kad ih gledate kao običan gledalac izgledaju vam neobično - ističe Otić na početku našeg razgovora.
Publiku ste najpre navikli na televiziju, a zatim ste se preselili i na Jutjub. Koliko se razlikuje publika na ta dva medija i na kojem vam je bilo teže da sačuvate autentičnost emisijeu?
- Jutjub kanal postoji još od 2007. godine ali ja, kao i svi zadrti matorci koji su stara radio i TV škola, nisam verovao u tu formu i nisam mu pridavao posebnu pažnju. Pristao sam da ga otvorimo te davne godine, okačio sam nekoliko priloga i tu je sve stalo, odnosno, ja sam stao i zapustio sam to. Moj Nemanja me je nagovorio i ubeđivao da je tu budućnost i da to treba da prihvatim i pošto je ružno detetu da ne ispunite želju, pristao sam na kompromis. Eto, tako je nastao naš Jutjub kanal, a probudio se kad emisije više nije bilo u TV programu. Danas, verujem da je to zaista budućnost i da će televizija kakva je sada uskoro morati da se menja. Sve je manje ljudi koji žele da gledaju emisije u realnom vremenu i koji će čekati baš petak, da bude devet uveče i da biraju određeni TV kanal ili bilo koji drugi termin neke druge tv emisije. Traži se veći komfor, personalizovani sadržaji koji će biti dostupni u vreme koje sami odaberemo. O kratkoj formi do minut i skrolovanju kao kad kopači zlata ispiraju šoder u reci, da ni ne pričam.
Ovo moderno ludilo vam potroši sate i sate i na kraju kad pogledate koliko ste vremena izgubili, a zlatan grumen ni videli niste, prođe dan. Ostao samo mulj, talog, umor i mnogo je vode proteklo Dunavom i na kraju se ništa nije desilo. Dunav nije zlatonosna reka, baš kao što i takve kratke forme od minuta, u medijskom svetu, nemaju nikakvu vrednost.
Jedino što rade, troše vreme, bateriju i novac i prave dangubu. I sad zamislite kad u takvo okruženje dođete sa „Petkazanjem”, laganim, opuštenim, mirnim i zahtevnim ponoćnim bioskopom. Svi očekuju da ponudite minut, a mi trajemo satima. Osvojili smo publiku i na Jutjubu iako se još uvek čude, još ne veruju šta ih je snašlo ali ne odustaju. Neobična su pravila i algoritmi koji se totalno razlikuju od načina kako se stvara interakcija u TV programu i ona sa Jutjuba. Naš narod, naša publika, ima i naše navike. Dođu, pogledaju, uživaju i odu. Onda algoritam ostane željan lajkova, praćenja, komentara što sve dodatno utiče na interakciju. No i bez tih malih znakova pažnje, lepo je i veselo na našem Jutjub kanalu.
U današnjem vremenu, sa ubrzanim tempom i digitalnim filterima, koliko je teže pronaći autentične priče i da li ljudi danas spremnije ili teže pristaju da pred kamerom podele svoju sudbinu nego pre dvadeset godina?
- Nisam uočio neku razliku nekada i danas, podjednako je nama lako da dogovorimo učešće u emisiji. Godinama smo to gradili i stekli smo ogromno poverenje gledalaca i veliku želju da pokažu šta imaju i šta bi da podele sa ostalim ljudima koji nas gledaju. Znate, još uvek je prestižno pojaviti se i biti u „Petkazanju”. Evo jedne anegdote koju mi je gospođa Mira Banjac, naša glumica, ispričala posle jednog gostovanja u emisiji. Kaže mi gospođa Mira da joj je džaba svih velikih nagrada i životnih priznanja za njen rad. Ode ona posle pojavljivanja u „Petkazanju” sutradan na pijacu da kupi čvarke, na istom mestu gde inače i pazari i hoće da plati, a snajka koja prodaje joj kaže: „Ne, ne treba da platite, mi častimo, gledali smo vas sinoć kod Bore, jako je lepo bilo”. Kaže mi tetka Mira: „Veće priznanje, ovako oči u oči, nisam dobila”. I hvala joj za svaku reč koju nam je poklonila.
Nekada je novinar išao „u narod”, a danas se čini da se priče čekaju za kompjuterom. Doživljavate li to kao gubitak profesije ili kao prirodnu promenu vremena?
- Kako to može da bude prirodno? To vam je kao da ljubite nečiju sliku, jeste to poljubac ali je i velika razlika od pravog. Nema dodira, nema mirisa, nema ukusa, nema feromona, nema emocija, nema ni posledica. Tako za kompjuterom jeste bezbedniji, ali su uskraćeni pogledi, emocije, govor i taj mikro svet koji okružuje sagovornika. Mnogo je lakše, lepše, životnije da pričamo priču dok se gledamo. Ko ume da čita čoveka u pogledu, očima, govoru tela ili nekom uzdahu, otkriće novi šlagvort ili novo pitanje. I odgovor uvek bude zanimljiv i jak, ako ga ne promašite pitanjem u tom trenutku. Inače, ostaće neispričan taj deo priče, sam nikada neće biti deo odgovora.
Kada biste morali da odaberete pet priča koje bi zauvek ostale kao srž vašeg rada, koje ljude i sudbine biste izabrali i postoji li trenutak kada biste rekli „dosta, ispričao sam sve” ili verujete da priče nikada ne prestaju?
- Teško me pitate pa teško i da vam odgovorim, snimam još uvek i još uvek se nadam da u Pandorinoj kutiji ima nešto zanimljivo za našu emisiju, samo nisu uspeli da vide pravu priču.
Postoje priče koje su posebne, neponovljive, zabranjene za ostale, a dozvoljene samo nama, snimili smo ih i emitovali. Možda ću u nekom novom razgovoru biti hrabriji i suroviji prema sebi pa da odeberem „Pet za ceo moj svet”.
Da li vam se desilo da vas neka od tih „malih priča” promeni kao čoveka i oblikuje vaš pogled na život i koliko je uopšte vaš život podređen profesiji, a koliko je profesija postala Vaš životni stil?
- Upoznao sam mnogo ljudi, stekao mnogo prijatelja, podelili smo lepe trenutke, delili smo i tuge. Neki mi dođu u goste, kod nekih sam bio i na slavljima, neke koji su otišli sam i ispratio u povorci. Čuo sam priče i mimo kamere a neki ukućani su prvi put čuli priču tek kad smo snimali prilog za emisiju. Nisu me priče menjale. Nisu mi menjale ni pogled na život, ali sam se uvek radovao novoj priči i jedva čekao da je podelimo. Pomogao sam mnogima na razne načine, baš kao što su meni svi pomogli da napravimo „Petkazanje”. Od srca, radosno, željno, dobronamerno i pošteno. Tako kako živimo tako smo i na ekranu pokazali. Nemamo ni dva života ni dve naravi. Zahtevno jeste bilo. Kad smo počinjali, te 2004, davali su nam prognoze da ćemo trajati jedno dve godine i da ćemo se potrošti i poderati. Vidite da ni zakrpu nemamo ove 2025.
Ljudi sa salaša i iz manjih mesta često su vedriji i opušteniji od onih iz gradova. Da li mislite da je ruralni način života zapravo luksuz današnjice?
- Drugačije se živi u većini sela nego u varošima. Još uvek je selo pitomije, mirnije, poznajemo se, pozdravljamo na sokaku i u dućanu. To vam samo na oko izgleda da su opušteniji oni koji nisu varošani. Ovi drugi, pogotovo pravi salašari drugačije čuju, vide sve, osećaju i vole podjednako i biljke i životinje i ljude. Ujutro prvo namire stoku, zaliju baštu pa tek onda sednu da doručkuju. Da je obrnuto, ne bi bilo života na salašu. Nema kesa sa đubretom uspred vrata ko u hodniku zgrade. Reče mi jedanput, kad smo snimali čenejske salaše, čika Pajica Brzak: „Salaš je robija. Ako ti nećeš na kuću - kuća će na tebe.” Različito se živi, mnogi ne bi mogli da se naviknu na selo kao što mnogima nije do života u gradu. Ja ne razumem potrebu zašto nekoliko miliona ljudi želi da živi na jednom mestu, jedni preko drugih, da frtalj veka provedu u borbi za parking i u prevozu, da jedu brzu hranu, da uvek žure, jure, prvi da stignu. I šta je na kraju, na cilju? Onda, kad im se ukaže prilika da budu na selu, kad krenu kući ponesu, između ostalog i jednu najlon kesu friškog vazduha.
Hrabro kroz život
Da li ste ikada imali dilemu da li vaše priče mogu da privuku pažnju mlađe publike i da li razmišljate o tome da u nove epizode unesete i neku „priču budućnosti” - o mladim ljudima koji menjaju tradiciju kroz nove poslove, tehnologije ili umetnost?
- Kao da ste vidoviti. U novom serijalu ima upravo takvih priča, o ljudima koju su zakoračili hrabro u život, zasnovali porodice i posvetili se neobičnim poslovima koje rade s ljubavlju i uspešno. Ima naravno i onih koji su nastavili porodičnu tradiciju i sada su četvrta ili peta generacija koja neguje porodični posao. To je tek lepo i vredno. Zato smo ih i „slikali” za „Petkazanje”.
Ako bi neko ko nikada nije bio u Vojvodini uzeo u ruke vaše knjige, šta mislite da bi prvo osetio: tugu, nostalgiju ili smeh i kako to iskustvo povezujete sa planiranim trećim nastavkom knjiga?
- Kažu mnogi koji su prvi put uzeli moje knjige „Šorom, sredom” i „Šorom, sredom, dvared” da je prvo što su osetili radost i ljubav. Mnogi su knjigu odmah privili na grudi, da uzvrate ljubav. Bude to obostrano, uvek. Oni koji prvi put dođu ovde kod nas i ako se maše za moje knjige mislim da bi imali veliku brigu, kako da ih najbolje sačuvaju. Lepe su i na oko i pod rukom, a lepe su i posle, kad ih pročitate. Za njih treba strpljenja i malko predznanja, jer su pisane arhaičnim jezikom, onako kako se ovde divani. Baštinio sam u njima govor i jezik koji lagano ali sigurno iščezava od nas. Mislio sam i na sutra, kad ne budemo kod kuće i ako se neko lati knjiga pa da mu bude lakše, na kraju svake je „Rečnik mog zavičaja”. Opisno sam objasnio značenje svake buduće nepoznate reči. Siguran sam da će nas, ovi što su u vašem pitanju prvi put došli ovde i ako, po običaju, ne ostanu, onda će nas još više voleti kad pročitaju knjige i kad nam opet dođu. Ali neka požure, sve je više tako samo u knjigama nego u stvarnom životu. A za treću knjigu, morate malo da me pritiskate. Napisao sam je ali sam se i ulenjio, još samo malo fali.
Jedan od vaših gledalaca je napisao da je kao dete obožavao „Petkazanje”, da nije propuštao ni jednu jedinu epizodu i da ga je to podsećalo na lepše, srećnije vreme, pre interneta, kada se moralo čekati petak da se pogleda epizoda. Kako vi doživljavate tu nostalgiju publike i koliko vam znači što nove epizode izazivaju isti entuzijazam nakon toliko godina?
- Mi iz „Petkazanja” smo kao jedna velika porodica. Mislim na sve gledaoce, na učesnike, na nas koji pravimo emisiju. Svi zajedno smo ta velika porodica i svi se obradujemo kad se vidimo i sretnemo, poznavali se lično ili ne. Najveća radost je upravo doživljaj koji emisija nudi, a sve ostalo su posledice, kao posle onog poljupca što sam spomenuo malopre. Volimo se, grlimo i čeznemo kad ćemo opet, kad će opet petak. Ovde je petak samo slučajnost, a ne pravilo koje se rimuje. Ona deca, koja su uz starije, uglavnom babe i dede, odrastala uz emisiju su sada naš zalog za budućnost, tako da, ako ikad budem uzimao kredit, ja za žirante ne brinem. Hvala svima koji volite „Petkazanje” i koji lepo čitate rukopis naše emisije.
Ivana Japundža
