Интервју
Заборавите на брзе клипове - ВРАЋА се ЕМИСИЈА због које сте ВОЛЕЛИ ТЕЛЕВИЗИЈУ! БОРА ОТИЋ поново води „ПЕТКАЗАЊЕ” па открива: „СТИЖУ ПРИЧЕ О ЉУДИМА КОЈИ СУ ХРАБРО ЗАКОРАЧИЛИ У ЖИВОТ”
Чувени аутор и новинар Бора Отић враћа се на мале екране са 13 нових епизода култне емисије „Петказања” - аутентичног серијала који већ две деценије чува топлину прича „малих, обичних људи с великим душама”.
Поново на првом програму Радио-телевизије Војводине петком од 21 час, емисија остаје верна свом изворном духу, без ретуша и шаблона, прављена „међу публиком, о публици и за публику”. За „Дневников” ТВ магазин Бора Отић говори о томе како управо ти једноставни, а велики, људи остају његова неисцрпна инспирација и душа сваког „Петказања”, а нови циклус доноси повратак истинским вредностима и људима који кроз свакодневну једноставност откривају дубину живота, чувају дух Војводине и преносе традицију у савремено доба и то са истом топлином којом је емисија одувек освајала срца гледалаца.
- Саговорници који ће се појавити у овим новим епизодама до сада нису учествовали у емисији. Неколико њих чак нису до сада ни чули да постоји наша емисија и нису ни једну гледали. Е, то је посебна драж да са таквима, који се не познајемо и немамо никаквих заједничких искустава и сазнања о концепту и рејтингу емисије, направимо репортажу. Другачије је, видећете. Сви смо ми обични људи, исто дишемо, истим путевима ходамо, исте школе смо похађали, исто гориво точимо, исту телевизију гледамо, све је скоро исто, различити су само послови којима се бавимо. Неки послови су и помало необични па нас разликују и по њима препознају. Сви који су учествовали у „Петказању” били су обични људи који се баве необичним пословима, обично живе у необичном окружењу и кад их гледате као обичан гледалац изгледају вам необично - истиче Отић на почетку нашег разговора.
Публику сте најпре навикли на телевизију, а затим сте се преселили и на Јутјуб. Колико се разликује публика на та два медија и на којем вам је било теже да сачувате аутентичност емисијеу?
- Јутјуб канал постоји још од 2007. године али ја, као и сви задрти маторци који су стара радио и ТВ школа, нисам веровао у ту форму и нисам му придавао посебну пажњу. Пристао сам да га отворимо те давне године, окачио сам неколико прилога и ту је све стало, односно, ја сам стао и запустио сам то. Мој Немања ме је наговорио и убеђивао да је ту будућност и да то треба да прихватим и пошто је ружно детету да не испуните жељу, пристао сам на компромис. Ето, тако је настао наш Јутјуб канал, а пробудио се кад емисије више није било у ТВ програму. Данас, верујем да је то заиста будућност и да ће телевизија каква је сада ускоро морати да се мења. Све је мање људи који желе да гледају емисије у реалном времену и који ће чекати баш петак, да буде девет увече и да бирају одређени ТВ канал или било који други термин неке друге тв емисије. Тражи се већи комфор, персонализовани садржаји који ће бити доступни у време које сами одаберемо. О краткој форми до минут и скроловању као кад копачи злата испирају шодер у реци, да ни не причам.
Ово модерно лудило вам потроши сате и сате и на крају кад погледате колико сте времена изгубили, а златан грумен ни видели нисте, прође дан. Остао само муљ, талог, умор и много је воде протекло Дунавом и на крају се ништа није десило. Дунав није златоносна река, баш као што и такве кратке форме од минута, у медијском свету, немају никакву вредност.
Једино што раде, троше време, батерију и новац и праве дангубу. И сад замислите кад у такво окружење дођете са „Петказањем”, лаганим, опуштеним, мирним и захтевним поноћним биоскопом. Сви очекују да понудите минут, а ми трајемо сатима. Освојили смо публику и на Јутјубу иако се још увек чуде, још не верују шта их је снашло али не одустају. Необична су правила и алгоритми који се тотално разликују од начина како се ствара интеракција у ТВ програму и она са Јутјуба. Наш народ, наша публика, има и наше навике. Дођу, погледају, уживају и оду. Онда алгоритам остане жељан лајкова, праћења, коментара што све додатно утиче на интеракцију. Но и без тих малих знакова пажње, лепо је и весело на нашем Јутјуб каналу.
У данашњем времену, са убрзаним темпом и дигиталним филтерима, колико је теже пронаћи аутентичне приче и да ли људи данас спремније или теже пристају да пред камером поделе своју судбину него пре двадесет година?
- Нисам уочио неку разлику некада и данас, подједнако је нама лако да договоримо учешће у емисији. Годинама смо то градили и стекли смо огромно поверење гледалаца и велику жељу да покажу шта имају и шта би да поделе са осталим људима који нас гледају. Знате, још увек је престижно појавити се и бити у „Петказању”. Ево једне анегдоте коју ми је госпођа Мира Бањац, наша глумица, испричала после једног гостовања у емисији. Каже ми госпођа Мира да јој је џаба свих великих награда и животних признања за њен рад. Оде она после појављивања у „Петказању” сутрадан на пијацу да купи чварке, на истом месту где иначе и пазари и хоће да плати, а снајка која продаје јој каже: „Не, не треба да платите, ми частимо, гледали смо вас синоћ код Боре, јако је лепо било”. Каже ми тетка Мира: „Веће признање, овако очи у очи, нисам добила”. И хвала јој за сваку реч коју нам је поклонила.
Некада је новинар ишао „у народ”, а данас се чини да се приче чекају за компјутером. Доживљавате ли то као губитак професије или као природну промену времена?
- Како то може да буде природно? То вам је као да љубите нечију слику, јесте то пољубац али је и велика разлика од правог. Нема додира, нема мириса, нема укуса, нема феромона, нема емоција, нема ни последица. Тако за компјутером јесте безбеднији, али су ускраћени погледи, емоције, говор и тај микро свет који окружује саговорника. Много је лакше, лепше, животније да причамо причу док се гледамо. Ко уме да чита човека у погледу, очима, говору тела или неком уздаху, откриће нови шлагворт или ново питање. И одговор увек буде занимљив и јак, ако га не промашите питањем у том тренутку. Иначе, остаће неиспричан тај део приче, сам никада неће бити део одговора.
Када бисте морали да одаберете пет прича које би заувек остале као срж вашег рада, које људе и судбине бисте изабрали и постоји ли тренутак када бисте рекли „доста, испричао сам све” или верујете да приче никада не престају?
- Тешко ме питате па тешко и да вам одговорим, снимам још увек и још увек се надам да у Пандориној кутији има нешто занимљиво за нашу емисију, само нису успели да виде праву причу.
Постоје приче које су посебне, непоновљиве, забрањене за остале, а дозвољене само нама, снимили смо их и емитовали. Можда ћу у неком новом разговору бити храбрији и суровији према себи па да одеберем „Пет за цео мој свет”.
Да ли вам се десило да вас нека од тих „малих прича” промени као човека и обликује ваш поглед на живот и колико је уопште ваш живот подређен професији, а колико је професија постала Ваш животни стил?
- Упознао сам много људи, стекао много пријатеља, поделили смо лепе тренутке, делили смо и туге. Неки ми дођу у госте, код неких сам био и на слављима, неке који су отишли сам и испратио у поворци. Чуо сам приче и мимо камере а неки укућани су први пут чули причу тек кад смо снимали прилог за емисију. Нису ме приче мењале. Нису ми мењале ни поглед на живот, али сам се увек радовао новој причи и једва чекао да је поделимо. Помогао сам многима на разне начине, баш као што су мени сви помогли да направимо „Петказање”. Од срца, радосно, жељно, добронамерно и поштено. Тако како живимо тако смо и на екрану показали. Немамо ни два живота ни две нарави. Захтевно јесте било. Кад смо почињали, те 2004, давали су нам прогнозе да ћемо трајати једно две године и да ћемо се потрошти и подерати. Видите да ни закрпу немамо ове 2025.
Људи са салаша и из мањих места често су ведрији и опуштенији од оних из градова. Да ли мислите да је рурални начин живота заправо луксуз данашњице?
- Другачије се живи у већини села него у варошима. Још увек је село питомије, мирније, познајемо се, поздрављамо на сокаку и у дућану. То вам само на око изгледа да су опуштенији они који нису варошани. Ови други, поготово прави салашари другачије чују, виде све, осећају и воле подједнако и биљке и животиње и људе. Ујутро прво намире стоку, залију башту па тек онда седну да доручкују. Да је обрнуто, не би било живота на салашу. Нема кеса са ђубретом успред врата ко у ходнику зграде. Рече ми једанпут, кад смо снимали ченејске салаше, чика Пајица Брзак: „Салаш је робија. Ако ти нећеш на кућу - кућа ће на тебе.” Различито се живи, многи не би могли да се навикну на село као што многима није до живота у граду. Ја не разумем потребу зашто неколико милиона људи жели да живи на једном месту, једни преко других, да фртаљ века проведу у борби за паркинг и у превозу, да једу брзу храну, да увек журе, јуре, први да стигну. И шта је на крају, на циљу? Онда, кад им се укаже прилика да буду на селу, кад крену кући понесу, између осталог и једну најлон кесу фришког ваздуха.
Храбро кроз живот
Да ли сте икада имали дилему да ли ваше приче могу да привуку пажњу млађе публике и да ли размишљате о томе да у нове епизоде унесете и неку „причу будућности” - о младим људима који мењају традицију кроз нове послове, технологије или уметност?
- Као да сте видовити. У новом серијалу има управо таквих прича, о људима коју су закорачили храбро у живот, засновали породице и посветили се необичним пословима које раде с љубављу и успешно. Има наравно и оних који су наставили породичну традицију и сада су четврта или пета генерација која негује породични посао. То је тек лепо и вредно. Зато смо их и „сликали” за „Петказање”.
Ако би неко ко никада није био у Војводини узео у руке ваше књиге, шта мислите да би прво осетио: тугу, носталгију или смех и како то искуство повезујете са планираним трећим наставком књига?
- Кажу многи који су први пут узели моје књиге „Шором, средом” и „Шором, средом, дваред” да је прво што су осетили радост и љубав. Многи су књигу одмах привили на груди, да узврате љубав. Буде то обострано, увек. Они који први пут дођу овде код нас и ако се маше за моје књиге мислим да би имали велику бригу, како да их најбоље сачувају. Лепе су и на око и под руком, а лепе су и после, кад их прочитате. За њих треба стрпљења и малко предзнања, јер су писане архаичним језиком, онако како се овде дивани. Баштинио сам у њима говор и језик који лагано али сигурно ишчезава од нас. Мислио сам и на сутра, кад не будемо код куће и ако се неко лати књига па да му буде лакше, на крају сваке је „Речник мог завичаја”. Описно сам објаснио значење сваке будуће непознате речи. Сигуран сам да ће нас, ови што су у вашем питању први пут дошли овде и ако, по обичају, не остану, онда ће нас још више волети кад прочитају књиге и кад нам опет дођу. Али нека пожуре, све је више тако само у књигама него у стварном животу. А за трећу књигу, морате мало да ме притискате. Написао сам је али сам се и улењио, још само мало фали.
Један од ваших гледалаца је написао да је као дете обожавао „Петказање”, да није пропуштао ни једну једину епизоду и да га је то подсећало на лепше, срећније време, пре интернета, када се морало чекати петак да се погледа епизода. Како ви доживљавате ту носталгију публике и колико вам значи што нове епизоде изазивају исти ентузијазам након толико година?
- Ми из „Петказања” смо као једна велика породица. Мислим на све гледаоце, на учеснике, на нас који правимо емисију. Сви заједно смо та велика породица и сви се обрадујемо кад се видимо и сретнемо, познавали се лично или не. Највећа радост је управо доживљај који емисија нуди, а све остало су последице, као после оног пољупца што сам споменуо малопре. Волимо се, грлимо и чезнемо кад ћемо опет, кад ће опет петак. Овде је петак само случајност, а не правило које се римује. Она деца, која су уз старије, углавном бабе и деде, одрастала уз емисију су сада наш залог за будућност, тако да, ако икад будем узимао кредит, ја за жиранте не бринем. Хвала свима који волите „Петказање” и који лепо читате рукопис наше емисије.
Ивана Јапунџа
