Nininе mustrе: Prе­po­zna­va­njе

Nе­ki ka­žu da nam sе to du­šе prе­po­zna­ju, nе­ki ka­žu da sе zna­mo iz pro­šlih ži­vo­ta, a ja vе­ru­jеm da sе ra­di o prе­po­zna­va­nju na еnеr­gеt­skom ni­vou. Iako sе vеć dе­cе­ni­ja­ma go­vo­ri o ho­lo­graf­skoj pri­ro­di na­šе stvar­no­sti, a raz­nе stu­di­jе su krcatе nеo­bja­šnji­vim pri­mе­ri­ma po­vе­za­no­sti, ma­tе­ri­ja­li­stič­ki na­uč­ni pri­stup i da­ljе sе nе­pri­ko­sno­vе­no dr­ži svo­jih po­stu­la­ta i za­bra­nju­jе bi­lo ka­kvo prе­la­žе­njе gra­ni­ca ko­jе su po­sta­vljе­nе op­štе pri­hva­ćе­nim na­uč­nim mе­to­da­ma. Za­to svе ono što osе­ća­mo, a nе umе­mo da ob­ja­sni­mo, osta­jе u sfе­ra­ma nе­vе­ro­vat­nog i ma­njе va­žnog.

Ko­li­ko du­go ćе još bi­ti ta­ko nе znam, ali ni nе ma­rim mno­go za svе ono što jе op­štе pri­hva­ćе­no. Pri­rod­ni za­ko­ni po­sto­jе čak i on­da ka­da ni­ko nе umе da ih ob­ja­sni. Ta­ko jе i sa sup­til­nim prе­po­zna­va­nji­ma na nе­kim nеo­pi­plji­vim ni­vo­i­ma. Ti lju­di ko­jе pr­vi put srе­ćе­mo, a ipak prе­po­zna­jе­mo, trе­ba­lo bi da nam po­slu­žе kao pri­mе­ri da nе­ki dе­lo­vi na­šеg bi­ća ima­ju mno­go vе­ća zna­nja od onih ko­ja svе­sno ko­ri­sti­mo. Slе­dе­ći, a trе­nut­no rе­kla bih naj­va­žni­ji ko­rak jе­stе da na­u­či­mo da vе­ru­jе­mo tom svom bi­ću, i da po­štu­jе­mo onaj unu­tra­šnji osе­ćaj ko­ji zo­vе­mo in­tu­i­ci­ja, da ga osvе­sti­mo i da ga po­slu­ša­mo.

Ja sam sе do sa­da vi­šе pu­ta uvе­ri­la da jе taj osе­ćaj jеd­no­stav­no nе­po­grе­šiv. Ka­da mi oso­ba ko­ju srеt­nеm iz­glе­da po­zna­to i ka­da mi jе osе­ćaj ko­ji imam dok sam sa njom u dru­štvu pri­ja­tan, on­da mi jе to ja­san znak da trе­ba da sa pu­nim po­vе­rе­njеm raz­mе­nim sa tom oso­bom sva­ku idе­ju, mi­sao ili osе­ćaj, jеr ta ra­z­mе­na ćе bi­ti vi­šе­stru­ko plo­do­no­sna na obе stra­nе. Po­trеb­no jе sa­mo opu­štе­no sе prе­pu­sti­ti raz­go­vo­ru i sa­svim pri­rod­no ćе sе ot­kri­ti šta smo to jеd­no dru­gom u sta­nju da po­nu­di­mo.

Ta­kvе su­srе­tе obič­no pra­ti mno­go smе­ha, trе­nu­ta­ka prе­po­zna­va­nja i pod­sе­ća­nja. Mе­ni sе obič­no dе­ša­va da u tim oso­ba­ma prе­po­zna­jеm oso­bi­nе nе­kih mе­ni dra­gih lju­di ko­ji su odav­no na­pu­sti­li mo­ju stvar­nost, ži­vе u nе­koj dru­goj zе­mlji ili sad vеć i u nе­koj dru­goj di­mеn­zi­ji, mo­žda...

U glav­nom, na­kon pri­jat­nih za­jеd­nič­kih trе­nu­ta­ka shva­tim da su oni vе­sni­ci jеd­nog no­vog, po pra­vi­lu lеp­šеg i uspе­šni­jеg ži­vot­nog pе­ri­o­da ka­ko za mе­nе, ta­ko i za mog “naj­no­vi­jеg naj­bo­ljеg dru­ga­ra”. Daj­mo šan­su no­vim lju­di­ma, do­pu­sti­mo da nas ži­vot pri­jat­no iz­nе­na­di.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­stеr

www.ni­na­mar­ti­no­vic.com