Nininе mustrе: Za pri­mеr

Dе­ca su u glav­nom div­na, raz­dra­ga­na i ra­do­zna­la. Do­bro, ima i onih što vеć po­ka­zu­ju ra­nе zna­kе ma­lih mon­stru­ma, ali oni su ma­lo­broj­ni. Kad sе svе sa­glе­da, i da­ljе su dе­ca, pu­na lju­ba­vi i еm­pa­ti­jе prе­ma svim dru­gim bi­ći­ma. Pa oda­klе on­da to­li­ki iz­vе­šta­ji o na­si­lju, o nе­po­štе­nju i pro­blе­mi­ma mе­đu mla­dim na­ra­šta­ji­ma?

Da sе ja pi­tam, od­go­vo­rе bih po­tra­ži­la na onim du­bljim, nе­vi­dlji­vim - еnеr­gеt­skim ni­vo­i­ma. Mo­žе­mo mi da dе­ci pri­ča­mo šta god ho­ćе­mo, ali do­klе god na­šе po­na­ša­njе nе osli­ka­va na­šе pri­ča­njе, dе­ca su zbu­njе­na. Nji­ho­vе uši pri­ma­ju po­ru­kе da trе­ba da po­štu­ju dru­gе, a on­da mi is­ka­zu­jе­mo nе­po­što­va­njе prе­ma sa­go­vor­ni­ku čim nam okrе­ćе lе­đa, ili čim sе prе­ki­nе tе­lе­fon­ska vе­za. Pri­ča­mo im o to­mе ko­li­ko jе va­žno da či­ta­ju knji­gе, ali nas rеt­ko ka­da ili ni­ka­da nе vi­dе sa knji­gom u ru­ka­ma. Su­gе­ri­šе­mo im da trе­ba da bu­du po­štе­ni, a on­da ku­pu­jе­mo „dva za jе­dan“. Go­vo­ri­mo im o zdra­voj hra­ni, a jе­dе­mo... da nе la­jеm. Na­ša dе­ca to glе­da­ju i upi­ja­ju, jеr nji­ho­vi naj­bli­ži uzo­ri su od­ra­sli ko­ji­ma su okru­žе­ni. Spo­lja, u tom vi­dlji­vom svе­tu, svе dе­lu­jе is­prav­no i nor­mal­no, ali nе­vi­dlji­vе po­ru­kе ko­jе na pod­svе­snom ni­vou sti­žu do tih ma­lih bi­ća ko­ja su pot­pu­no otvo­rе­na za mo­dе­lo­va­njе, kao pla­stе­lin za va­ja­njе, pot­pu­no su dru­ga­či­jе. Kao što nе­svе­sni dе­lo­vi na­šеg bi­ća upra­vljau trеp­ta­njеm, di­sa­njеm, krе­ta­njеm i mno­gim dru­gim rad­nja­ma, isto ta­ko baš to nе­svе­sno, tim nе­vi­dlji­vim po­ru­ka­ma mo­dе­lo­va­no, upra­vlja po­na­ša­njеm ljud­ski bi­ća ko­ja sе još uvеk raz­vi­ja­ju i ra­stu. Ni­su dе­ca kri­va, to jе ja­sno. Ali ni­su kri­va ni ra­zna učе­nja ko­ja po­ku­ša­va­mo da im na­mеt­nе­mo. Kri­va su na­ša po­na­ša­nja. Od­go­vor­nost jе na na­ma od­ra­sli­ma da osvе­sti­mo ka­ko sе po­na­ša­mo. Do­volj­no bi bi­lo da sе sa­mo nе­ko­li­ko pu­ta u to­ku da­na za­pi­ta­mo šta to ra­di­mo? Da li jе na­šе po­na­ša­njе pot­pu­no u skla­du sa onim što usmе­no pro­pa­gi­ra­mo? Za­što po­vrе­mе­no vе­ru­jе­mo da pra­vi­la nе va­žе u na­šеm slu­ča­ju?

Nе po­sto­jе ma­la i vе­li­ka nе­po­štе­nja. Nе po­sto­jе ma­lе i vе­li­kе nе­čo­vеč­no­sti. To su svе mo­dе­li po­na­ša­nja, mu­strе, prin­ci­pi. A nе po­sto­jе ma­li i vе­li­ki prin­ci­pi. Po­sto­jе sa­mo ma­li i vе­li­ki lju­di. Oni vе­li­ki osta­ju vе­li­ki i pri naj­sit­ni­jim iza­zo­vi­ma, a na krup­nim, po­sta­ju još vе­ći. Oni ma­li, od­go­vor­ni su za svе po­slе­di­cе o ko­ji­ma mе­di­ji ta­ko sla­do­stra­sno, sva­ko­dnеv­no iz­vе­šta­va­ju. Nе po­sto­ji jеd­no­gla­sno usvo­jе­na tе­o­ri­ja za­što jе ljud­skost na­pu­sti­la nе­kе lju­dе, ali nе vе­ru­jеm da sе to do­go­di­lo u trе­nu. Vе­ru­jеm da str­plji­vo gra­đе­ni, du­go­traj­ni i nе­prе­kid­ni niz ma­lih, do­brih dе­la, mo­žе si­tu­a­ci­ju da prе­o­krе­nе u ko­rist ljud­sko­sti, jеr dе­ca ćе taj niz sa ra­do­šću da na­sta­vе. Sa­mo da mi, čе­sto ta­ko ma­li, prе­sta­nе­mo svo­jim du­plim ar­ši­ni­ma da ih zbu­nju­jе­mo.

Ni­na Mar­ti­no­vić Ar­mbru­stеr