Нинине мустре: За при­мер

Де­ца су у глав­ном див­на, раз­дра­га­на и ра­до­зна­ла. До­бро, има и оних што већ по­ка­зу­ју ра­не зна­ке ма­лих мон­стру­ма, али они су ма­ло­број­ни. Кад се све са­гле­да, и да­ље су де­ца, пу­на љу­ба­ви и ем­па­ти­је пре­ма свим дру­гим би­ћи­ма. Па ода­кле он­да то­ли­ки из­ве­шта­ји о на­си­љу, о не­по­ште­њу и про­бле­ми­ма ме­ђу мла­дим на­ра­шта­ји­ма?

Да се ја пи­там, од­го­во­ре бих по­тра­жи­ла на оним ду­бљим, не­ви­дљи­вим - енер­гет­ским ни­во­и­ма. Мо­же­мо ми да де­ци при­ча­мо шта год хо­ће­мо, али до­кле год на­ше по­на­ша­ње не осли­ка­ва на­ше при­ча­ње, де­ца су збу­ње­на. Њи­хо­ве уши при­ма­ју по­ру­ке да тре­ба да по­шту­ју дру­ге, а он­да ми ис­ка­зу­је­мо не­по­што­ва­ње пре­ма са­го­вор­ни­ку чим нам окре­ће ле­ђа, или чим се пре­ки­не те­ле­фон­ска ве­за. При­ча­мо им о то­ме ко­ли­ко је ва­жно да чи­та­ју књи­ге, али нас рет­ко ка­да или ни­ка­да не ви­де са књи­гом у ру­ка­ма. Су­ге­ри­ше­мо им да тре­ба да бу­ду по­ште­ни, а он­да ку­пу­је­мо „два за је­дан“. Го­во­ри­мо им о здра­вој хра­ни, а је­де­мо... да не ла­јем. На­ша де­ца то гле­да­ју и упи­ја­ју, јер њи­хо­ви нај­бли­жи узо­ри су од­ра­сли ко­ји­ма су окру­же­ни. Спо­ља, у том ви­дљи­вом све­ту, све де­лу­је ис­прав­но и нор­мал­но, али не­ви­дљи­ве по­ру­ке ко­је на под­све­сном ни­воу сти­жу до тих ма­лих би­ћа ко­ја су пот­пу­но отво­ре­на за мо­де­ло­ва­ње, као пла­сте­лин за ва­ја­ње, пот­пу­но су дру­га­чи­је. Као што не­све­сни де­ло­ви на­шег би­ћа упра­вљау треп­та­њем, ди­са­њем, кре­та­њем и мно­гим дру­гим рад­ња­ма, исто та­ко баш то не­све­сно, тим не­ви­дљи­вим по­ру­ка­ма мо­де­ло­ва­но, упра­вља по­на­ша­њем људ­ски би­ћа ко­ја се још увек раз­ви­ја­ју и ра­сту. Ни­су де­ца кри­ва, то је ја­сно. Али ни­су кри­ва ни ра­зна уче­ња ко­ја по­ку­ша­ва­мо да им на­мет­не­мо. Кри­ва су на­ша по­на­ша­ња. Од­го­вор­ност је на на­ма од­ра­сли­ма да осве­сти­мо ка­ко се по­на­ша­мо. До­вољ­но би би­ло да се са­мо не­ко­ли­ко пу­та у то­ку да­на за­пи­та­мо шта то ра­ди­мо? Да ли је на­ше по­на­ша­ње пот­пу­но у скла­ду са оним што усме­но про­па­ги­ра­мо? За­што по­вре­ме­но ве­ру­је­мо да пра­ви­ла не ва­же у на­шем слу­ча­ју?

Не по­сто­је ма­ла и ве­ли­ка не­по­ште­ња. Не по­сто­је ма­ле и ве­ли­ке не­чо­веч­но­сти. То су све мо­де­ли по­на­ша­ња, му­стре, прин­ци­пи. А не по­сто­је ма­ли и ве­ли­ки прин­ци­пи. По­сто­је са­мо ма­ли и ве­ли­ки љу­ди. Они ве­ли­ки оста­ју ве­ли­ки и при нај­сит­ни­јим иза­зо­ви­ма, а на круп­ним, по­ста­ју још ве­ћи. Они ма­ли, од­го­вор­ни су за све по­сле­ди­це о ко­ји­ма ме­ди­ји та­ко сла­до­стра­сно, сва­ко­днев­но из­ве­шта­ва­ју. Не по­сто­ји јед­но­гла­сно усво­је­на те­о­ри­ја за­што је људ­скост на­пу­сти­ла не­ке љу­де, али не ве­ру­јем да се то до­го­ди­ло у тре­ну. Ве­ру­јем да стр­пљи­во гра­ђе­ни, ду­го­трај­ни и не­пре­кид­ни низ ма­лих, до­брих де­ла, мо­же си­ту­а­ци­ју да пре­о­кре­не у ко­рист људ­ско­сти, јер де­ца ће тај низ са ра­до­шћу да на­ста­ве. Са­мо да ми, че­сто та­ко ма­ли, пре­ста­не­мо сво­јим ду­плим ар­ши­ни­ма да их збу­њу­је­мо.

Ни­на Мар­ти­но­вић Ар­мбру­стер