„DNEVNIK” NA LICU MESTA: SAFARI U KENIJI, NA NAGOVOR ĆERKE Avantura s pogledom na leđa nosoroga

- Znaš li ti da ti je to najbolja stvar, a možda i jedina prilika. Nisi valjda lud da odeš u Keniju, a ne odeš na safari!?!?

Tirada se nastavila. Zna ona da ja jesam malo lud, čim sam se odlučio da putujem bez vakcina, preko ratne zone na Bliskom istoku, bez usluge rominga kod lokalnog operatera, bez bog zna koliko para i sa papirima koji te za čas mogu ostaviti bez podrške… Ipak, moja ideja da ne budem glupi turista definitivno je nestala kada sam pročitao da je safari mnogo stariji od turizma. Sama reč na svahiliju znači putovanje. A Karen Bliksen je ta čija me knjiga o Africi definitivno nagovorila da odem i probam igru „Big fajv“ („Velikih pet“). 

Najrobi je višemilionski grad koji za jedan od brojnih kurioziteta ima nacionalni park u neposrednoj blizini, takoreći predgrađu. Svaka druga razglednica prestonice Kenije prikazuje neku od divljih životinja, iza koje se ocrtava impresivna linija oblakodera. 

Cena u lokalnim agencijama za safari ove vrste, za troje ljudi, iznosi 195 dolara. S ručkom

Iz Nacionalnog parka Najrobi jako se dobro vidi planina Ngong, koja je dobila ime po leđima nosoroga, a iza reke Ati prostire se zemlja plemena Masai. To su otprilike i prirodne granice ovog rezervata prirode, a još jedan veliki toponim je pruga Najrobi – Mombasa, koja gotovo na pola preseca prirodni prostor parka. Istina, na način da je izdignuta i deluje poput nadvožnjaka.

- Ponekad nas zovu Masai da oteramo lava i vratimo ga u granice rezervata – govori mi jedan od uniformisanih i do zuba naoružanih pripadnika garde Nacionalnog parka. Sprovodi nas peške pored reke Ati do granica jednog sela Masaija. Prvi put u dugom, vrelom danu protežemo noge, jer se na safariju, iz vozila ni po koju cenu ne sme da izlazi. – Lavovi retko prelaze reku, kaže on. Mada, grad se sve više širi i njihovog je prostora sve manje. Park je premali da ostane održiv ekosistem. 

Pokazuje nam prolaze u gustom rastinju koje kao da su „mali“ tuneli. „Mali“ – pod znacima navoda - zato što su dovoljni da kroz njih prođe nosorog. A baš pre pola sata, spazili smo jednog kako prilazi jednom jezercetu da pije vode. S jedne strane on, sa druge zebre, čekao sam samo da se pojavi krokodil, kao na „Opstanku“. 

- Eno ih dva! – pokazuje nam gardista metalno sive gromade od „guštera“ na ivici reke i rastinja. Objašnjava da nisu opasni, pogotovo ne na kopnu. U vodi jesu, ali dovoljno im je da jedu jednom u 16 dana, a onda gotovo da se ne pomeraju, pogotovo ne na suncu. Ovi su očigledno bili siti. 

Nakon dva sata vožnje i nekolicine usputnih razgovora između vozača čija se vozila mimoilaze, za koje ćemo kasnije saznati da su zapravo usmeni GPS tragači za „Velikih pet“, u daljini je primetna ogromna koncentracija reflektujućih površina. Naš vodič Helmston već je ranije pokazao da ima oko sokolovo, pa je pre nego i što sam mu pokazao žarište u daljini sa osmehom odvratio da je već preusmerio vozilo u tom pravcu. Trebalo nam je pola sata da zauzmemo povoljnu poziciju. Ne vredi, nego da se čeka. Osim pravila da se ne izlazi iz vozila, drugo je – nema dovikivanja, a ni naglih pokreta. Svaka životinja od „Velikih pet“ u stanju je da prevrne vozilo, ili bar rasturi vrata ili prozor. 

Napetost je rasla. Pokušao sam čak da fotografišem tuđe telefone, njih koji su bili u prvom redu, ne bih li uvećao sliku i video u šta to toliko bulje. Kada smo konačno ugrabili svoje mesto, prvi utisak je bio da gledamo u dve ogromne stene. Žućkaste, boje zemlje. A onda se pojavila glava oivičena grivom i rvi put sam u životu video slobodnog kralja životinja. Pored njega, dremala je ženka, a onda je ustao on, nedugo zatim i ona, krenuli su prema nama… Trebalo mi je pola dana da shvatim kako je Helmston u tom trenutku ponovo upalio automobil. Bio je spreman da stisne gas, jer lavovi su nam bili nadomak ruke. Pa… Videćete na fotografijama mobilnog telefona. 

„Velikih pet“ su lav, leopard, slon, afrički bivo i nosorog. Mi smo taj dan videli tri. Leoparda i slonova nije bilo. Žirafa, majmuna, gazela, koliko god hoćeš. 

Cena u lokalnim agencijama za safari ove vrste, za troje ljudi, iznosi 195 dolara. S ručkom. Ne za životinje. Nas dvoje, Amerikanka mog srca i njena uloga u Ujedinjenim nacijama, Univerzitetu Portsmut i Akademiji umetnosti London, dobili smo ovaj izlet takoreći džabe. Platili smo samo ulaznice, po ceni od 50 dolara. 

Helmston nam je omogućio još jednu ekskluzivu. Nije nam dao da idemo u žbunje, pa smo podizali prašinu po putu. Nikad nisam išao u „poljski ve-ce“ pod budnim okom vodiča. Jedan noj je, karakteristično za njega, čudno nakrivio glavu.

Posle su nam rekli da su ta dva lava što smo videli, na medenom mesecu i da već danima ništa ne jedu. A meni je ćerka rekla da ako su gladni i to ti je sudbina, ne vredi da ostaneš u gradu.

Tekst i foto: Igor Burić