„ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА: САФАРИ У КЕНИЈИ, НА НАГОВОР ЋЕРКЕ Авантура с погледом на леђа носорога

- Знаш ли ти да ти је то најбоља ствар, а можда и једина прилика. Ниси ваљда луд да одеш у Кенију, a не одеш на сафари!?!?

Тирада се наставила. Зна она да ја јесам мало луд, чим сам се одлучио да путујем без вакцина, преко ратне зоне на Блиском истоку, без услуге роминга код локалног оператера, без бог зна колико пара и са папирима који те за час могу оставити без подршке… Ипак, моја идеја да не будем глупи туриста дефинитивно је нестала када сам прочитао да је сафари много старији од туризма. Сама реч на свахилију значи путовање. А Карен Бликсен је та чија ме књига о Африци дефинитивно нагoворила да одем и пробам игру „Биг фајв“ („Великих пет“). 

Најроби је вишемилионски град који за један од бројних куриозитета има национални парк у непосредној близини, такорећи предграђу. Свака друга разгледница престонице Кеније приказује неку од дивљих животиња, иза које се оцртава импресивна линија облакодера. 

Цена у локалним агенцијама за сафари ове врсте, за троје људи, износи 195 долара. С ручком

Из Националног парка Најроби јако се добро види планина Нгонг, која је добила име по леђима носорога, а иза реке Ати простире се земља племена Масаи. То су отприлике и природне границе овог резервата природе, а још један велики топоним је пруга Најроби – Момбаса, која готово на пола пресеца природни простор парка. Истина, на начин да је издигнута и делује попут надвожњака.

- Понекад нас зову Масаи да отерамо лава и вратимо га у границе резервата – говори ми један од униформисаних и до зуба наоружаних припадника гарде Националног парка. Спроводи нас пешке поред реке Ати до граница једног села Масаија. Први пут у дугом, врелом дану протежемо ноге, јер се на сафарију, из возила ни по коју цену не сме да излази. – Лавови ретко прелазе реку, каже он. Мада, град се све више шири и њиховог је простора све мање. Парк је премали да остане одржив екосистем. 

Показује нам пролазе у густом растињу које као да су „мали“ тунели. „Мали“ – под знацима навода - зато што су довољни да кроз њих прође носорог. А баш пре пола сата, спазили смо једног како прилази једном језерцету да пије воде. С једне стране он, са друге зебре, чекао сам само да се појави крокодил, као на „Опстанку“. 

- Ено их два! – показује нам гардиста метално сиве громаде од „гуштера“ на ивици реке и растиња. Објашњава да нису опасни, поготово не на копну. У води јесу, али довољно им је да једу једном у 16 дана, а онда готово да се не померају, поготово не на сунцу. Ови су очигледно били сити. 

Након два сата вожње и неколицине успутних разговора између возача чија се возила мимоилазе, за које ћемо касније сазнати да су заправо усмени ГПС трагачи за „Великих пет“, у даљини је приметна огромна концентрација рефлектујућих површина. Наш водич Хелмстон већ је раније показао да има око соколово, па је пре него и што сам му показао жариште у даљини са осмехом одвратио да је већ преусмерио возило у том правцу. Требало нам је пола сата да заузмемо повољну позицију. Не вреди, него да се чека. Осим правила да се не излази из возила, друго је – нема довикивања, а ни наглих покрета. Свака животиња од „Великих пет“ у стању је да преврне возило, или бар растури врата или прозор. 

Напетост је расла. Покушао сам чак да фотографишем туђе телефоне, њих који су били у првом реду, не бих ли увећао слику и видео у шта то толико буље. Када смо коначно уграбили своје место, први утисак је био да гледамо у две огромне стене. Жућкасте, боје земље. А онда се појавила глава оивичена гривом и рви пут сам у животу видео слободног краља животиња. Поред њега, дремала је женка, а онда је устао он, недуго затим и она, кренули су према нама… Требало ми је пола дана да схватим како је Хелмстон у том тренутку поново упалио аутомобил. Био је спреман да стисне гас, јер лавови су нам били надомак руке. Па… Видећете на фотографијама мобилног телефона. 

„Великих пет“ су лав, леопард, слон, афрички биво и носорог. Ми смо тај дан видели три. Леопарда и слонова није било. Жирафа, мајмуна, газела, колико год хоћеш. 

Цена у локалним агенцијама за сафари ове врсте, за троје људи, износи 195 долара. С ручком. Не за животиње. Нас двоје, Американка мог срца и њена улога у Уједињеним нацијама, Универзитету Портсмут и Академији уметности Лондон, добили смо овај излет такорећи џабе. Платили смо само улазнице, по цени од 50 долара. 

Хелмстон нам је омогућио још једну ексклузиву. Није нам дао да идемо у жбуње, па смо подизали прашину по путу. Никад нисам ишао у „пољски ве-це“ под будним оком водича. Један ној је, карактеристично за њега, чудно накривио главу.

После су нам рекли да су та два лава што смо видели, на меденом месецу и да већ данима ништа не једу. А мени је ћерка рекла да ако су гладни и то ти је судбина, не вреди да останеш у граду.

Текст и фото: Игор Бурић