DREVNI HETITSKI GRAD HATUŠA USRED ANADOLIJE, STAR JE ČETIRI MILENIJUMA Tajni tuneli, piramida-grobnica i nezemaljska zelena kocka obožavanja
Kada se spomene leto i Turska, većina ljudi pomisli na čuvena letovališta i još čuvenija „ol inkluziv” letovanja. Ova zemlja je, međutim, toliko velika da ste u opasnosti da propustite neke fantastične tačke, pre svega istorijske, jer je ovo područje svojevrsna kolevka civilizacije. Jedna od njih je Hatuša, drevni grad hetitskog naroda, smešten u severnom delu centralne Anadolije, u blizini današnjeg Bogazkalea, u provinciji Čorum.
U Hatušu nas je vodilo Ministarstvo kulture i turizma Turske, a već na ulazu u ovaj ogromni arheološki prostor bilo je jasno da Turci sopstvenu prošlost ne čuvaju samo u muzejskim vitrinama. Na licu mesta zatekli smo i ekipu državne televizije TRT, koja o ovom drevnom gradu snima dokumentarac. Turci su, kako nam kaže naš vodič Alim, veoma ponosni na bogatu istoriju, a to se vidi i po gužvama na gotovo svim istorijskim lokalitetima širom ove velike zemlje - ne samo na obali, već i duboko u unutrašnjosti, tamo gde se turističke mape pretvaraju u lekcije iz praistorije, antike i bronzanog doba, pa i ranog hrišćanstva.
Hatuša nije lokalitet koji se obiđe za pola sata: do njenih glavnih tačaka ide se autobusom ili kolima. To je nekadašnja prestonica Hetitskog carstva, jedne od velikih sila poznog bronzanog doba. Hetiti su u drugom milenijumu pre nove ere vladali velikim delom Anadolije i bili dovoljno moćni da vode ratove, sklapaju saveze i mirovne sporazume s Egiptom, Asirijom i drugim silama tog doba. Njihova prestonica nije bila samo grad, već politički, vojni, verski i administrativni centar carstva. Grad je imao donji i gornji deo, hramove, kapije, zidine, prolaze, skladišta, kraljevske palate i svetilišta. Na pojedinim mestima danas vidite samo temelje i obrise, ali je deo bedema rekonstruisan kako bi posetilac mogao da stekne sliku o tome kako je grad nekada izgledao: masivan, zatvoren, organizovan i vidljiv izdaleka.
Ta rekonstrukcija je dragocena, jer bez nje savremenom čoveku lako promakne razmera Hatuše. Kamen, suvo rastinje, staze, ostaci zidova - sve to na prvi pogled može da liči na arheološku belešku u pejzažu. Još kada tome dodate krave i koze koje ovde opušteno pasu, sve deluje manje i pitomo. Ali, kada stanete pred obnovljeni zid, shvatite da ste u gradu koji je tadašnjim posetiocima morao da izazove strahopoštovanje.
Hetitska vera često se opisuje kao religija „hiljadu bogova”, jer su u svoj panteon uključivali božanstva naroda koje su osvajali ili s kojima su dolazili u dodir. Među najvažnijima bili su bog oluje, vrhovno muško božanstvo povezano s nebom, gromom i kraljevskom moći, i boginja Sunca iz Arine, jedno od najznačajnijih božanstava hetitske države. U kasnijem periodu hetitska verovanja mešala su se s huritskim, pa se bog oluje često povezuje sa Tešubom, a boginja sa Hebat. Posebno su zanimljive ženske božanske figure, prikazane svečano i hijeratički, često u okviru povorki i uz simbole koji govore o njihovom mestu u božanskom poretku.
Posebno mesto u priči o Hatuši ima Jazilikaja, stenovito svetilište nadomak drevne prestonice. Ako je Hatuša bila političko i vojno srce Hetitskog carstva, Jazilikaja je bila njegov kameni panteon. U prirodnim stenama, u dve otvorene komore, uklesane su povorke bogova, kraljevi, zaštitnici i simboli podzemnog sveta.
Najupečatljivija je scena sa vrhovnim božanskim parom — bogom oluje Tešubom i boginjom Hebat. Iza njih su prikazani članovi božanske porodice, među kojima se izdvaja Šaruma, njihov sin i zaštitničko božanstvo. Na drugom zidu nižu se figure dvanaest bogova podzemnog sveta, gotovo ritmično, kao povorka koja izlazi iz kamena.
Komora B, u koju se ulazi kroz uski prolaz, verovatno je imala memorijalnu funkciju. Smatra se da ju je krajem 13. veka pre nove ere podigao Šupiluliuma II u čast svog oca, kralja Tudhalije IV. Zato ovo mesto ne treba nazvati običnom grobnicom, već pre memorijalnim svetilištem, prostorom u kome su se preplitali kult kralja, bogova i podzemnog sveta. U jednom od najlepših reljefa bog Šaruma zaštitnički obuhvata kralja Tudhaliju IV. Taj zagrljaj u kamenu deluje gotovo lično: nije to samo prikaz vladara, već slika čoveka koji svoju moć traži i potvrđuje u blizini božanskog.
Na ulazima, kapijama i svetim mestima Hatuše kamen nije bio samo građevinski materijal. On je bio poruka. Lavovi, sfinge, bogovi, znakovi i prolazi govorili su posetiocu gde ulazi i ko ga posmatra. Hatuša ima više važnih kapija, a najpoznatije su Lavlja kapija, Kraljeva kapija i Sfingina kapija. Lavovi su čuvali ulaz kao simboli snage i zaštite. Ne treba zaboraviti da lav u drevnoj Anadoliji nije bio puka fantazija: nekada je živeo na širem prostoru Bliskog istoka i Anadolije, pa ne čudi što je njegov lik imao stvarnu, a ne samo mitsku snagu.
Sasvim drugačiji utisak ostavlja zeleni kamen u Velikom hramu Hatuše. Stoji usred ostataka najvećeg hrama grada, verovatno posvećenog Bogu oluje i Boginji sunca iz Arine. Njegova namena nije pouzdano razjašnjena. Nije ni malahit ni žad, kako nam je objasnio vodič Alim, ali je fino poliran, gladak i neobično mek pod rukom, gotovo poput svile. To je zelena kocka, oko 1m u sve tri dimenzije, ivica zaobljenih od višemilenijumskog dodirivanja, koje ukazuje na to da je bila predmet obožavanja i verovanja.
Jerkapi, monumentalni nasip sa Sfinginom kapijom na vrhu, još je jedno mesto na kome se vidi kako su Hetiti spajali arhitekturu, odbranu i simboliku. Ispod nasipa prolazi kameni tunel, star više od tri hiljade godina. Oni koji su znali put mogli su da prođu kroz utrobu bedema, dok je neprijatelj morao da se penje strmom, izloženom stranom. Takav prostor nije služio samo za prolaz — on je odvajao one koji pripadaju gradu od onih koji mu prete. I prkosi trusnom području i vekovima: iako je praktično samo naslagan, ostao je nepromenjen kroz silne vekove i siguran prolaz i dan-danas.
Upravo u tom tunelu su nedavno otkriveni anatolski hijeroglifi, znaci koje su generacije posetilaca promašivale prolazeći ispod njih. Ponekad je, izgleda, dovoljno samo podići pogled - ili uključiti svetlo na telefonu - pa da kamen star tri i po hiljade godina ponovo progovori.
Hetiti su nestali sa istorijske scene, ali nisu nestali bez glasa. Ostavili su zidove, kapije, tablice, tunele, bogove, crvene znakove na kamenu i jedan zeleni kamen koji i danas ljudi dodiruju kao da se ispod dlana može osetiti nešto starije od istorije.
Ješćete hleb i piti vodu
Hetiti su pisali klinastim pismom, preuzetim iz Mesopotamije, ali su koristili i anatolske hijeroglife, slikovno pismo koje se pojavljivalo u javnim i svečanim prostorima. Upravo zahvaljujući hiljadama glinenih tablica pronađenih u Hatuši, naučnici su uspeli da razumeju hetitski jezik, njihove zakone, ugovore, molitve, rituale i imena bogova. Ključan trenutak u dešifrovanju bio je rad češkog naučnika Bedržiha Hroznog, koji je 1915. godine prepoznao da hetitski pripada indoevropskoj porodici jezika. Legendarna rečenica koja je pomogla da se jezik otvori odnosila se na hleb i vodu — „ješćete hleb i piti vodu” — i od tog trenutka mrtvi jezik počeo je ponovo da govori.
