ДРЕВНИ ХЕТИТСКИ ГРАД ХАТУША УСРЕД АНАДОЛИЈЕ, СТАР ЈЕ ЧЕТИРИ МИЛЕНИЈУМА Тајни тунели, пирамида-гробница и неземаљска зелена коцка обожавања
Када се спомене лето и Турска, већина људи помисли на чувена летовалишта и још чувенија „ол инклузив” летовања. Ова земља је, међутим, толико велика да сте у опасности да пропустите неке фантастичне тачке, пре свега историјске, јер је ово подручје својеврсна колевка цивилизације. Једна од њих је Хатуша, древни град хетитског народа, смештен у северном делу централне Анадолије, у близини данашњег Богазкалеа, у провинцији Чорум.
У Хатушу нас је водило Министарство културе и туризма Турске, а већ на улазу у овај огромни археолошки простор било је јасно да Турци сопствену прошлост не чувају само у музејским витринама. На лицу места затекли смо и екипу државне телевизије ТРТ, која о овом древном граду снима документарац. Турци су, како нам каже наш водич Алим, веома поносни на богату историју, а то се види и по гужвама на готово свим историјским локалитетима широм ове велике земље - не само на обали, већ и дубоко у унутрашњости, тамо где се туристичке мапе претварају у лекције из праисторије, антике и бронзаног доба, па и раног хришћанства.
Хатуша није локалитет који се обиђе за пола сата: до њених главних тачака иде се аутобусом или колима. То је некадашња престоница Хетитског царства, једне од великих сила позног бронзаног доба. Хетити су у другом миленијуму пре нове ере владали великим делом Анадолије и били довољно моћни да воде ратове, склапају савезе и мировне споразуме с Египтом, Асиријом и другим силама тог доба. Њихова престоница није била само град, већ политички, војни, верски и административни центар царства. Град је имао доњи и горњи део, храмове, капије, зидине, пролазе, складишта, краљевске палате и светилишта. На појединим местима данас видите само темеље и обрисе, али је део бедема реконструисан како би посетилац могао да стекне слику о томе како је град некада изгледао: масиван, затворен, организован и видљив издалека.
Та реконструкција је драгоцена, јер без ње савременом човеку лако промакне размера Хатуше. Камен, суво растиње, стазе, остаци зидова - све то на први поглед може да личи на археолошку белешку у пејзажу. Још када томе додате краве и козе које овде опуштено пасу, све делује мање и питомо. Али, када станете пред обновљени зид, схватите да сте у граду који је тадашњим посетиоцима морао да изазове страхопоштовање.
Хетитска вера често се описује као религија „хиљаду богова”, јер су у свој пантеон укључивали божанства народа које су освајали или с којима су долазили у додир. Међу најважнијима били су бог олује, врховно мушко божанство повезано с небом, громом и краљевском моћи, и богиња Сунца из Арине, једно од најзначајнијих божанстава хетитске државе. У каснијем периоду хетитска веровања мешала су се с хуритским, па се бог олује често повезује са Тешубом, а богиња са Хебат. Посебно су занимљиве женске божанске фигуре, приказане свечано и хијератички, често у оквиру поворки и уз симболе који говоре о њиховом месту у божанском поретку.
Посебно место у причи о Хатуши има Јазиликаја, стеновито светилиште надомак древне престонице. Ако је Хатуша била политичко и војно срце Хетитског царства, Јазиликаја је била његов камени пантеон. У природним стенама, у две отворене коморе, уклесане су поворке богова, краљеви, заштитници и симболи подземног света.
Најупечатљивија је сцена са врховним божанским паром — богом олује Тешубом и богињом Хебат. Иза њих су приказани чланови божанске породице, међу којима се издваја Шарума, њихов син и заштитничко божанство. На другом зиду нижу се фигуре дванаест богова подземног света, готово ритмично, као поворка која излази из камена.
Комора Б, у коју се улази кроз уски пролаз, вероватно је имала меморијалну функцију. Сматра се да ју је крајем 13. века пре нове ере подигао Шупилулиума II у част свог оца, краља Тудхалије IV. Зато ово место не треба назвати обичном гробницом, већ пре меморијалним светилиштем, простором у коме су се преплитали култ краља, богова и подземног света. У једном од најлепших рељефа бог Шарума заштитнички обухвата краља Тудхалију IV. Тај загрљај у камену делује готово лично: није то само приказ владара, већ слика човека који своју моћ тражи и потврђује у близини божанског.
На улазима, капијама и светим местима Хатуше камен није био само грађевински материјал. Он је био порука. Лавови, сфинге, богови, знакови и пролази говорили су посетиоцу где улази и ко га посматра. Хатуша има више важних капија, а најпознатије су Лавља капија, Краљева капија и Сфингина капија. Лавови су чували улаз као симболи снаге и заштите. Не треба заборавити да лав у древној Анадолији није био пука фантазија: некада је живео на ширем простору Блиског истока и Анадолије, па не чуди што је његов лик имао стварну, а не само митску снагу.
Сасвим другачији утисак оставља зелени камен у Великом храму Хатуше. Стоји усред остатака највећег храма града, вероватно посвећеног Богу олује и Богињи сунца из Арине. Његова намена није поуздано разјашњена. Није ни малахит ни жад, како нам је објаснио водич Алим, али је фино полиран, гладак и необично мек под руком, готово попут свиле. То је зелена коцка, око 1м у све три димензије, ивица заобљених од вишемиленијумског додиривања, које указује на то да је била предмет обожавања и веровања.
Јеркапи, монументални насип са Сфингином капијом на врху, још је једно место на коме се види како су Хетити спајали архитектуру, одбрану и симболику. Испод насипа пролази камени тунел, стар више од три хиљаде година. Они који су знали пут могли су да прођу кроз утробу бедема, док је непријатељ морао да се пење стрмом, изложеном страном. Такав простор није служио само за пролаз — он је одвајао оне који припадају граду од оних који му прете. И пркоси трусном подручју и вековима: иако је практично само наслаган, остао је непромењен кроз силне векове и сигуран пролаз и дан-данас.
Управо у том тунелу су недавно откривени анатолски хијероглифи, знаци које су генерације посетилаца промашивале пролазећи испод њих. Понекад је, изгледа, довољно само подићи поглед - или укључити светло на телефону - па да камен стар три и по хиљаде година поново проговори.
Хетити су нестали са историјске сцене, али нису нестали без гласа. Оставили су зидове, капије, таблице, тунеле, богове, црвене знакове на камену и један зелени камен који и данас људи додирују као да се испод длана може осетити нешто старије од историје.
Јешћете хлеб и пити воду
Хетити су писали клинастим писмом, преузетим из Месопотамије, али су користили и анатолске хијероглифе, сликовно писмо које се појављивало у јавним и свечаним просторима. Управо захваљујући хиљадама глинених таблица пронађених у Хатуши, научници су успели да разумеју хетитски језик, њихове законе, уговоре, молитве, ритуале и имена богова. Кључан тренутак у дешифровању био је рад чешког научника Бедржиха Хрозног, који је 1915. године препознао да хетитски припада индоевропској породици језика. Легендарна реченица која је помогла да се језик отвори односила се на хлеб и воду — „јешћете хлеб и пити воду” — и од тог тренутка мртви језик почео је поново да говори.
