POJAVILI SE ROBOTI KANIBALI, GUTAJU „SUNARODNIKE“ Sami rastu, leče se, napreduju...čovek sebi stvorio opasnog konkurenta
Mnogi roboti danas imaju problem – njihova tela su zatvoreni sistemi koji ne mogu ni da rastu, ni da se samostalno popravljaju, a ni da se prilagođavaju okruženju.
Tim inženjera zato je razvio robote koji mogu fizički da „rastu“, „leče se“ i unapređuju sebe integrišući materijal iz okruženja ili druge robote, saopštio je Univerzitet Kolumbija.
Opisan u novoj studiji objavljenoj u Sajens advensiz, ovaj proces nazvan „Metabolizam robota“, omogućava mašinama da apsorbuju i ponovo koriste delove drugih robota ili iz svog okruženja.
- Prava autonomija znači da roboti ne samo da moraju da misle svojom glavom, već i da se fizički održavaju. Kao što biološki život apsorbuje i integriše resurse, ovi roboti rastu, prilagođavaju se i popravljaju sami sebe koristeći materijale iz svog okruženja ili od drugih robota – objasnio je Filip Martin Vider, istraživač s Univerziteta Kolumbija i Univerziteta u Vašingtonu.
Ovaj novi sistem demonstriran je sistemu Tras link – robotskom magnetnom štapiću inspirisanom igračkom Geomag. Truss Link je jednostavan modul u obliku šipke, opremljen magnetnim konektorima slobodne forme koji mogu da se šire, skupljaju i povezuju sa drugim modulima pod različitim uglovima, omogućavajući im da formiraju sve složenije strukture.
Istraživači su pokazali kako su se pojedinačni Tras link samostalno sastavljaju u dvodimenzionalne oblike, a zatim u trodimenzionalne robote. Ovi roboti su se potom dalje unapređivali integrišući nove delove, efektivno „rastući“ u sposobnije mašine. Na primer, robot u obliku 3D tetraedra integrisao je dodatni link koji je mogao da koristi kao štap za hodanje da bi povećao svoju brzinu kretanja nizbrdo za više od 66,5%. Sve to je vidljivo i na snimku
- Umovi robota su napredovali velikim koracima u protekloj deceniji zahvaljujući mašinskom učenju, ali tela robota su i dalje monolitna, neprilagodljiva i ne mogu se reciklirati. Biološka tela su, nasuprot tome, u potpunosti posvećena prilagođavanju – oblici života mogu da rastu, zaceljuju se i prilagođavaju se. U velikoj meri, ova sposobnost proizilazi iz modularne prirode biologije koja može da koristi i ponovo upotrebljava module (aminokiseline) od drugih oblika života. Na kraju, moraćemo da nateramo robote da rade isto – da nauče da koriste i ponovo upotrebljavaju delove drugih robota. Ovo polje u nastajanju možete smatrati oblikom „mašinskog metabolizma“ – rekao je Hod Lipson, koautor studije i profesor inovacija na Univerzitetu Kolumbija, kao i direktor Laboratorije kreativnih mašina, gde je i rađeno istraživanje.
On je dodao i da „slika samoreplicirajućih robota priziva neke loše scenarije iz naučne fantastike“.
- Ali realnost je da, kako sve više aspekata naših života prepuštamo robotima – od automobila bez vozača do automatizovane proizvodnje, pa čak i odbrane i istraživanja svemira. Ko će se brinuti o tim robotima? Ne možemo se osloniti na ljude da održavaju te mašine. Roboti na kraju moraju naučiti da se brinu o sebi – naglasio je Lipson.