„KAŽI, DRAGIČKA!“ Izraz koji je uz šoljicu kafe osvojio sve nas PRIČA O ŽENI koja je TRAČ pretvorila u umetnost

U tom svetu, gde se sve znalo, ali ništa nije pisalo, nastao je izraz koji i danas, decenijama kasnije, budi osmeh i toplinu: "Kaži dragička!"

Koliko puta smo čuli tu rečenicu kad neko želi da nam saopšti nešto lepo? Kao signal za dobre vesti, "Kaži dragička" preživela je i gramofone i telefone, i digitalne vesti i Tiktok, a malo ko zapravo zna da iza nje stoji jedna stvarna Beograđanka, žena koja je svojom duhovitošću i znatiželjom osvojila svaki sokak starog grada.

Beograd pedesetih i dama sa šeširom koja je znala sve

Zvali su je gospođa Dragić, a oni koji su je poznavali, s osmehom su govorili da je "trač pretvarala u umetnost". Elegantna, mila i duhovita, bila je stalni gost svake priče, ne zato što je želela da ogovara, već zato što je umela da priču ispriča lepše nego iko.

Njeno prisustvo unosilo je život u razgovore o svemu - od susedine nove frizure do velikih ljubavi beogradskih umetnika.

Kažu da je njen moto bio jednostavan: "Ako već pričamo, hajde da pričamo lepo."

Gospođa Dragić postala je oličenje te posebne vrste beogradskog duha - radoznalosti bez zlobe. Njene priče nisu bolele, već su zabavljale. Ljudi su govorili da "kada Dragić priča, sve zvuči kao pesma".

Prvi beogradski "klub tračeva" i lozinka koja je promenila jezik

Jednog popodneva, uz kafu i kolače u salonu na Dorćolu, Dragić je došla na ideju koja će kasnije ući u istoriju beogradskog slenga: osniva "Klub tračeva".

Ulazak je bio moguć samo uz lozinku, i ona je, naravno, glasila: "Kaži, Dragićka!"

Kroz šalu i duh tog vremena, klub je postao mesto gde su žene iz centra i sa periferije razmenjivale priče, novosti, planove, sitne radosti. Nije to bio prostor ogovaranja, već ritual pripadnosti.

"Kaži, Dragićka" značilo je "reci mi sve, ali s osmehom, bez zle krvi". I to je možda najlepši duh Beograda pedesetih - svet u kom su se reči koristile da se povežu ljudi, a ne da se razdvoje.

Kako je "Dragićka" postala "Dragička" 

U "klubu" se pojavio i jedan stranac, tadašnji novinar koji je s oduševljenjem učio srpski jezik. Kažu da je imao problem da razlikuje ć i č, pa je lozinku pogrešno izgovorio:

"Kaži, Dragička!"

Taj lapsus, kako to često biva u beogradskim pričama, zvukom je bio toliko šarmantan da se brzo primio. Ljudi su počeli da ponavljaju novu verziju iz milošte, u šali, a uskoro i potpuno spontano.

Tako je pogrešno izgovoreno "dragička" postalo pravi beogradski simbol dobrih vesti. Od tada, svaka vest koja donosi radost, svaka rečenica koja nagoveštava nešto lepo počinje tim uzvikom. Beograd je, ni ne znajući, u svakodnevni govor uveo frazu koja znači: "pričaj mi nešto lepo".

Kultura govora koja je preživela epohe

Iako je gospođa Dragić s vremenom nestala iz javnog života, a njen "klub" postao legenda, izraz je nastavio da živi.

Koristile su ga prodavačice na pijaci, novinarke, učiteljice, frizerke, studentkinje - svaka sa svojim osmehom i svojom pričom.

"Kaži dragička" postalo je nešto poput neformalnog beogradskog brenda: poziv na toplinu, žensku solidarnost i radost malih stvari.

Zato kada danas neko, uz osmeh, izgovori te reči, u njima i dalje odzvanja duh jednog starog Beograda, grada u kojem se znalo da nije svaka priča trač, i da nije svaka znatiželja porok, nego pokretač života i zajedništva, navodi Ona.