„КАЖИ, ДРАГИЧКА!“ Израз који је уз шољицу кафе освојио све нас ПРИЧА О ЖЕНИ која је ТРАЧ претворила у уметност

У том свету, где се све знало, али ништа није писало, настао је израз који и данас, деценијама касније, буди осмех и топлину: "Кажи драгичка!"

Колико пута смо чули ту реченицу кад неко жели да нам саопшти нешто лепо? Као сигнал за добре вести, "Кажи драгичка" преживела је и грамофоне и телефоне, и дигиталне вести и Тикток, а мало ко заправо зна да иза ње стоји једна стварна Београђанка, жена која је својом духовитошћу и знатижељом освојила сваки сокак старог града.

Београд педесетих и дама са шеширом која је знала све

Звали су је госпођа Драгић, а они који су је познавали, с осмехом су говорили да је "трач претварала у уметност". Елегантна, мила и духовита, била је стални гост сваке приче, не зато што је желела да оговара, већ зато што је умела да причу исприча лепше него ико.

Њено присуство уносило је живот у разговоре о свему - од суседине нове фризуре до великих љубави београдских уметника.

Кажу да је њен мото био једноставан: "Ако већ причамо, хајде да причамо лепо."

Госпођа Драгић постала је оличење те посебне врсте београдског духа - радозналости без злобе. Њене приче нису болеле, већ су забављале. Људи су говорили да "када Драгић прича, све звучи као песма".

Први београдски "клуб трачева" и лозинка која је променила језик

Једног поподнева, уз кафу и колаче у салону на Дорћолу, Драгић је дошла на идеју која ће касније ући у историју београдског сленга: оснива "Клуб трачева".

Улазак је био могућ само уз лозинку, и она је, наравно, гласила: "Кажи, Драгићка!"

Кроз шалу и дух тог времена, клуб је постао место где су жене из центра и са периферије размењивале приче, новости, планове, ситне радости. Није то био простор оговарања, већ ритуал припадности.

"Кажи, Драгићка" значило је "реци ми све, али с осмехом, без зле крви". И то је можда најлепши дух Београда педесетих - свет у ком су се речи користиле да се повежу људи, а не да се раздвоје.

Како је "Драгићка" постала "Драгичка" 

У "клубу" се појавио и један странац, тадашњи новинар који је с одушевљењем учио српски језик. Кажу да је имао проблем да разликује ћ и ч, па је лозинку погрешно изговорио:

"Кажи, Драгичка!"

Тај лапсус, како то често бива у београдским причама, звуком је био толико шармантан да се брзо примио. Људи су почели да понављају нову верзију из милоште, у шали, а ускоро и потпуно спонтано.

Тако је погрешно изговорено "драгичка" постало прави београдски симбол добрих вести. Од тада, свака вест која доноси радост, свака реченица која наговештава нешто лепо почиње тим узвиком. Београд је, ни не знајући, у свакодневни говор увео фразу која значи: "причај ми нешто лепо".

Култура говора која је преживела епохе

Иако је госпођа Драгић с временом нестала из јавног живота, а њен "клуб" постао легенда, израз је наставио да живи.

Користиле су га продавачице на пијаци, новинарке, учитељице, фризерке, студенткиње - свака са својим осмехом и својом причом.

"Кажи драгичка" постало је нешто попут неформалног београдског бренда: позив на топлину, женску солидарност и радост малих ствари.

Зато када данас неко, уз осмех, изговори те речи, у њима и даље одзвања дух једног старог Београда, града у којем се знало да није свака прича трач, и да није свака знатижеља порок, него покретач живота и заједништва, наводи Она.