SA ŠEST GODINA OTAC GA PRODAO – UBRZO POTOM VUKOVI MU POSTALI RODITELJI: Preminuo čovek čija je neverovatna priča obišla svet
Posebnu vezu stvorio je sa čoporom vukova, čije je poverenje stekao tako što je hranio mladunce. Smatrao ih je svojom porodicom...
Markos Rodrigez Pantoha, Španac čije je neobično detinjstvo provedeno među vukovima u planinama Sijera Morena postalo poznato širom sveta, preminuo je u 80. godini.
Njegov život, koji je počeo u siromaštvu i zlostavljanju, a nastavio se dvanaestogodišnjom izolacijom u divljini, predstavlja jednu od najneverovatnijih priča o preživljavanju i teškom povratku u ljudsko društvo. Preminuo je 15. avgusta u selu Rante, gde je pronašao svoj dom tokom poslednjih 25 godina, prenosi CNN.
Detinjstvo obeleženo napuštanjem
Rođen je 1946. godine u selu Anjora u Andaluziji, u vreme kada se Španija još oporavljala od posledica građanskog rata. Markos je odrastao u bedi. Posle smrti majke, njegov otac jedva je uspevao da prehrani porodicu, dok ga je maćeha brutalno zlostavljala.
Ključni trenutak dogodio se kada je imao samo šest godina. Otac ga je prodao stočaru, koji ga je odveo u zabačenu planinsku dolinu. Tamo je trebalo da čuva stoku sa starijim pastirom, koji je počeo da ga podučava veštinama preživljavanja u prirodi.
Međutim, nedugo zatim stari pastir je umro, a Markos je ostao potpuno sam, prepušten samom sebi. Bez poverenja u ljude koji su ga napustili, povukao se dublje u divljinu, koja će mu ubrzo postati jedini dom.
Daleko od civilizacije, Markos je proveo narednih dvanaest godina. Postepeno je naučio jezik prirode, oponašajući oglašavanje životinja kako bi komunicirao. Posebnu vezu stvorio je sa čoporom vukova, čije je poverenje stekao tako što je hranio mladunce. Smatrao ih je svojom porodicom.
U intervjuima koje je sa njim vodio antropolog Gabrijel Haner Manuela, a koji su kasnije objavljeni u knjizi „Igrao sam se sa vukovima“, Markos je detaljno opisao svoj život.
Sećao se kako su se vučići igrali oko njega i kako ga je čopor prihvatio. Životinje su mu pomagale i u lovu.
„Ako sam hteo ribu, otišao bih do reke i ulovio je; ako sam hteo zeca, uhvatio bih ga; ako sam hteo jelena, pozvao bih svoje roditelje, vukove, zavijao, sakrio se u reci, a vukovi bi mi naterali životinje“, ispričao je Haneru.
Bolni povratak u civilizaciju
Godine 1965, kada je imao 19 godina, pronašla ga je Španska civilna garda. Njegov povratak u ljudsko društvo pokazao se traumatičnijim od života u divljini.
Proces prilagođavanja bio je dug i bolan. Kasnije je često isticao da je u planinama bio srećan i da je njegova prava patnja počela tek kada je bio primoran da se uklopi u društvo koje nije razumeo.
Osećao se prevarenim, zlostavljanim i iskorišćenim od strane poslodavaca u građevinarstvu i ugostiteljstvu. Zadržao je dečju naivnost i nikada nije u potpunosti savladao sve društvene norme, niti je tečno govorio španski.
Jednom prilikom pokušao je da se vrati u planine, nadajući se ponovnom susretu sa svojim čoporom, ali ga vukovi više nisu prepoznali. Verovao je da je razlog tome njegov ljudski miris.
Njegova životna priča inspirisala je brojne dokumentarne filmove i studije, a 2010. godine snimljen je i igrani film „Entrelobos“ („Među vukovima“).
Svoju slavu koristio je kako bi promovisao značaj zaštite prirode, posebno među decom.
Posle burnog života, konačno je pronašao mir u selu Rante, u pokrajini Ourense, gde je živeo od 2001. godine. Lokalna zajednica ga je prihvatila, a on je tamo proveo svoje poslednje godine u miru.
Opština San Sibrao das Vinjas, kojoj Rante pripada, oprostila se od njega rečima:
„Markos je stigao sa pričom koju je znao ceo svet. Iza sebe ostavlja priču koja je postala i naša.“
