СА ШЕСТ ГОДИНА ОТАЦ ГА ПРОДАО – УБРЗО ПОТОМ ВУКОВИ МУ ПОСТАЛИ РОДИТЕЉИ: Преминуо човек чија је невероватна прича обишла свет
Посебну везу створио је са чопором вукова, чије је поверење стекао тако што је хранио младунце. Сматрао их је својом породицом...
Маркос Родригез Пантоха, Шпанац чије је необично детињство проведено међу вуковима у планинама Сијера Морена постало познато широм света, преминуо је у 80. години.
Његов живот, који је почео у сиромаштву и злостављању, а наставио се дванаестогодишњом изолацијом у дивљини, представља једну од најневероватнијих прича о преживљавању и тешком повратку у људско друштво. Преминуо је 15. августа у селу Ранте, где је пронашао свој дом током последњих 25 година, преноси CNN.
Детињство обележено напуштањем
Рођен је 1946. године у селу Ањора у Андалузији, у време када се Шпанија још опорављала од последица грађанског рата. Маркос је одрастао у беди. После смрти мајке, његов отац једва је успевао да прехрани породицу, док га је маћеха брутално злостављала.
Кључни тренутак догодио се када је имао само шест година. Отац га је продао сточару, који га је одвео у забачену планинску долину. Тамо је требало да чува стоку са старијим пастиром, који је почео да га подучава вештинама преживљавања у природи.
Међутим, недуго затим стари пастир је умро, а Маркос је остао потпуно сам, препуштен самом себи. Без поверења у људе који су га напустили, повукао се дубље у дивљину, која ће му убрзо постати једини дом.
Далеко од цивилизације, Маркос је провео наредних дванаест година. Постепено је научио језик природе, опонашајући оглашавање животиња како би комуницирао. Посебну везу створио је са чопором вукова, чије је поверење стекао тако што је хранио младунце. Сматрао их је својом породицом.
У интервјуима које је са њим водио антрополог Габријел Ханер Мануела, а који су касније објављени у књизи „Играо сам се са вуковима“, Маркос је детаљно описао свој живот.
Сећао се како су се вучићи играли око њега и како га је чопор прихватио. Животиње су му помагале и у лову.
„Ако сам хтео рибу, отишао бих до реке и уловио је; ако сам хтео зеца, ухватио бих га; ако сам хтео јелена, позвао бих своје родитеље, вукове, завијао, сакрио се у реци, а вукови би ми натерали животиње“, испричао је Ханеру.
Болни повратак у цивилизацију
Године 1965, када је имао 19 година, пронашла га је Шпанска цивилна гарда. Његов повратак у људско друштво показао се трауматичнијим од живота у дивљини.
Процес прилагођавања био је дуг и болан. Касније је често истицао да је у планинама био срећан и да је његова права патња почела тек када је био приморан да се уклопи у друштво које није разумео.
Осећао се превареним, злостављаним и искоришћеним од стране послодаваца у грађевинарству и угоститељству. Задржао је дечју наивност и никада није у потпуности савладао све друштвене норме, нити је течно говорио шпански.
Једном приликом покушао је да се врати у планине, надајући се поновном сусрету са својим чопором, али га вукови више нису препознали. Веровао је да је разлог томе његов људски мирис.
Његова животна прича инспирисала је бројне документарне филмове и студије, а 2010. године снимљен је и играни филм „Entrelobos“ („Међу вуковима“).
Своју славу користио је како би промовисао значај заштите природе, посебно међу децом.
После бурног живота, коначно је пронашао мир у селу Ранте, у покрајини Оуренсе, где је живео од 2001. године. Локална заједница га је прихватила, а он је тамо провео своје последње године у миру.
Општина Сан Сибрао дас Вињас, којој Ранте припада, опростила се од њега речима:
„Маркос је стигао са причом коју је знао цео свет. Иза себе оставља причу која је постала и наша.“
