ŠTA ČUJU LJUDI KOJIMA STANE SRCE? Nova studija tvrdi da mozak ostaje aktivan IMAMO NEKOLIKO SEKUNDI VREMENA ZA POVRATAK
Iako se prestanak rada srca dugo smatrao trenutkom smrti, savremena naučna istraživanja ukazuju da taj proces možda nije tako jednostavan. Kada srce stane, cirkulacija krvi i dotok kiseonika u mozak naglo se prekidaju, ali moždane ćelije ne prestaju da funkcionišu istog trenutka. U prvim minutima nakon srčanog zastoja mozak i dalje može da pokazuje određenu električnu aktivnost, a zabeleženi su i slučajevi u kojima su osobe, nakon uspešne reanimacije, opisivale jasna iskustva i sećanja iz tog perioda.
Lekar opšte prakse iz Njujorka, dr Sem Parnija iz Medicinskog centra „NYU Langone“, ukazao je da mozak ostaje aktivan čak i nakon što srce prestane da kuca, što je detaljno opisano u studiji objavljenoj u časopisu „Resuscitation“. Prema tim nalazima, osoba koja je proglašena klinički mrtvom potencijalno može da čuje lekare kako saopštavaju vreme smrti nakon prekida reanimacije.
Dr Parnija je razgovarao sa pacijentima koji su oživljeni nakon što su proglašeni klinički mrtvima. Neki od njih mogli su sa izuzetnom preciznošću da se prisete događaja koji su se odvijali u bolničkoj sobi tokom perioda u kom im je srce bilo stalo.
U studiji je objašnjeno da su njihova sećanja bila neobično jasna jer je tokom reanimacije, čak i do sat vremena, beležena normalna ili gotovo normalna moždana aktivnost. „Nismo pokazali samo pokazatelje lucidne svesti, već smo utvrdili da su ta iskustva jedinstvena i univerzalna. Ona se razlikuju od snova, iluzija i zabluda“, naveo je dr Parnija.
Ispitivanje
Da bi ispitali odnos između rada srca i svesti, istraživači su analizirali moždanu aktivnost kod 53 pacijenta koji su preživeli srčani zastoj u 25 bolnica, uglavnom u SAD i Velikoj Britaniji. Čak 40 odsto ispitanika izjavilo je da ima sećanja ili svesne misli iz perioda kliničke smrti. Neki su opisivali osećaj odvojenosti od tela, ali istovremeno i prisustvo u bolničkoj sobi, sa sposobnošću da „prikupljaju informacije“ iz okruženja.
Elektroencefalogramom su kod tih pacijenata zabeleženi porast gama, delta, teta, alfa i beta moždanih talasa, povezanih sa razmišljanjem i svešću. Ti talasi su bili prisutni i do 35–60 minuta nakon što je srce prestalo da kuca.
Iz toga je zaključeno da je mozak iznenađujuće otporan.
Iako se ranije smatralo da mozak trpi trajna oštećenja već nakon deset minuta bez kiseonika, ovo istraživanje ukazuje da može pokazivati znake električnog oporavka tokom čitavog procesa oživljavanja.
Prema tumačenju dr Parnije, taj neurološki „nalet“ može da izazove stanje izuzetno fokusirane svesti, što bi objasnilo zašto pacijenti mogu detaljno da čuju i pamte ono što se dešava oko njih, uključujući i lekarske izjave o smrti.
Ovaj energetski porast aktivnosti omogućava i pristup celokupnom sadržaju svesti — mislima, sećanjima i emocionalnim stanjima. Kako mozak ostaje bez dotoka krvi, dolazi do tzv. dezinhibicije, odnosno uklanjanja „kočnica“ u moždanim centrima, što omogućava intenzivno proživljavanje čitavog životnog iskustva, često opisivanog kao „bljesak života pred očima“.
Ovo pionirsko istraživanje moglo bi da utiče na promenu načina na koji se pristupa reanimaciji, kao i lečenju povreda mozga nastalih usled srčanog zastoja.